Женски свет

Бре 2.

слаб. Он не имађаше никога свога, пре много година остао је удовац па се није никада више ни женио. Послуживао га је годинама неки чича, ког је он врло заволео, због његове верности, био је миран, и није никад говорио, само је одговарао на питања. Више се пута опијао, али га учитељ никада пијаног није видео. У том случају чича би се сакрио у какав кутић у шупи, те би се тамо испавао, и устао опет трезвенУчитељ му је давао своје изношене хаљине, хра нио га је, и давао му је нешто и новаца. А кад дође Нада, учитељ га јој препоручи да и њу послужује. Тако је он и ту службу отољавао мирно и ћутећи. Једном га запита Нада:

— Зар ти чича немаш никога свога 2 — Он одговори кратко: — Немам! — И оде својим послом. — Је-

дном замоли учитељ Наду, да га тај дан замени у његовом разреду, пошто се не осећа, најбоље, што она учини радо као и увек.

Учитељ како је остарио и оболео, није имао довољно снаге, да своје ђаке држи мало етрожије, те је Нада имала увек доста муке с њима, ма да су је деца волела, па допекле и слушала. За време одмора, док су се деца играла у дворишту, Нада је дотле заводила неке белешке, кад је наједанпут трже дечија разуздана вика: Уа! Уа! Брзо изађе да види, шта се догодиломл оде право у шупу одакле је и долазила та вика, И на њено велико изнађење, виде чичу, где лежи пијан трештен на земљи, а деца га повлаче по шупи и по прашини, те је изгледао ужасно, сав прљав по лицу, ипун пликова од коприве коју су му деца метала под нос. Нада се толико озлоједи и згнуша на старца, а наљути на децу која, му се ругаху, да је викнула тако заповедничким гласом, да су деца на мах ућутала. А она им укорно рече:

— То је срамота, што радите, ако је он као стар човек и заборавио на себе те се опио, од вас је сто пута гадније, што га не оставите на миру. И сад сместа да сте узели воде и опрали му лице. Требало би да се страшите и бегатс од таког порока, а не да му се ругатен смејете, па му још чините и вреда у његовом бесвесном стању.

Деца застиђена праведним укором послушаше учитељицу те стадоше старца умивати, које од воде, а које од пликова што га. испекоше деца копривом. Чича се растрезни, па онако посрамљен промуца само:

ЖЕНСКИ СВЕТ. 68.

— Опростите госпођице! И сакри се у један угао шупе. — Наду је тај призор врло немило дирнуо. Па кад деца уђоше у школу, она их још једном најстрожије опомену: да у будуће, ако још једанџут тако што ураде, да ће их строго казнити. .

Чича се стидео, неколико дана не смеде погледати Нади у очи. А ни Нада га није гледала. Он се једино пред старим учитељем, а особито пред Надом чувао да га не виде пијаног. Наду је веома поштовао, па и волео, и био је сав сретан кад му се она љубазно насмеши, а сад га ето и не гледа више, и то га је заболело до ерца. Па још кад помисли, како га је одбранила од оне дечурлије, која му се ругаху онако пијаном, тад би чисто заплакао од жалости. И више је пута хтео прићи Нади, да је замоли, да му опрости, ал се ипак устручавао.

"Једно јутро тек што је почело свитати, дође чича, Нади, сав уплакан, и јецајући једва проговори :

— Госпођице, брзо пођите старом господину

„учитељу, жели да вас види. () госпођице, сирома

господин тек што је жив! И не могаше даље говорити загушише га сузе.

Нада као што беше добра душа, поплати ве, и брзо оде да види шта је са старим учитељем, ког је она заволела као свога рођеног оца. Још је на време дошла. Стари, и ако је са свим малаксао, ипак се насмеши кад је виде, па проговори слабим гласом:

— Хвала вам, драго дете, што дођосте, моји су часови избројани, ту је крај. Немам никога свога. па ни искренијег од вас, коме би се могао поверити, други би ме можда и исмејали, јер ме не би разумели, што хоћу да препоручим оног пијаног чичу, а Бог зна хоће ли га хтети нови учитељ ког шаљу на моје место задржати у овој згради. Па зато вас молим, да не остављате оног несретног старца, који ме је десет година верно служио, и он је неерећан, нема никога свога, а већ је и сам изнемогао. Подајте му један кутић, где ће се склонити, да не остане на улици. Склањајте га кад га спопадне његова манија да се опије, као што сте га већ једном одбранили од оне деце, што му се ругаху. 0 дете моје, да знате, како је плакао, како се стидео, што се пред вама олако обрукао. Па, ипак та несретна страст јача је од његове воље, А сад у његовој старости и не може се више поправити. Али ми гаје жао оставити да скапа, као какво живинче. Ето — то сам вам хтео прецо-