Женски свет

52. ЖЕНСКИ СВЕТ; Бре 3.

ПРОЛЕТЊИ ЗВУЦИ.

— Драгољуб, Книн. —

21. Кад са торња цркве мале Звоно бруји, вјерне зове, Да Вјечноме дижу хвале И моле се за грјехове И нижу му жеље своје, Што у срцу своме гоје,

Свак се само себе ејећа

И моли се Небескоме, Само никад ја не крећа

Молбе за се Вјечитоме: Како да се за се молим, Када тебе више волим '

Никад за се, миље моје, Ја не питах блага, ереће: Ја спомињем име твоје,

Кад ми небу молба креће, У божјему, светом храму Ја се молим за те саму!

И Бог елуша молбе моје! Јер рад тебе, кад дан сване Сунце згрјева ватре своје Жарким пламом родне стране, А ноћ нјема кад се свије,

· Тад над тобом анђб бдије !...

22. Није поноћ, кад се са рајских висина Мрак на земљу свије И шапуће благи лахор од милина Кроз шумице ти, Већ је поноћ, кад ме црне косе твоје Тусти прамен екрива И на љедру твоме слатке спове своје Моја душа снива....

Није данак, када сунце оно јаспо Проспе зраке своје

И са грана славуљ, уздишући страсно Ружи пјесме поје,

Већ је данак, кад ме поглед ока твога Озари, огрије, “

А са успе твоје пића надземнога

Моја усна пије....

5о Она је цвјет њежни, а ја данак, штопо Топлим гори жаром, на ком буји цвјет,

Без жара би тога цвијет њежни клоно, Нит" би више лептир еврћуо њему лет, Листићи му њежни опали би, свели,

Кад га не би гријо пламом данак бели...

Она је цвјет њежни, а ја роса, што га, Када зора рујна дивни проспе сјај, Нанпаја и крјепи слашћу пића свога,

Да што дуље реси бјели евијет тај:

Када би без росе данак освитао, Дуго би и тешко цвијет боловао....

Она је цејет њежни, а ја вјетрић, благо Што кроз цвјетне шуме шапат шири свој И милује њедро мирисно и драго

И сав му то посо на земљици тој:

Кад би с ледне зиме вјетрић одбјегао, Рад чега би даље цвијет мирисао7.,.

24 Клик и шала друштва младог Рујно вино, чаша звека М, док зора не изгране, Од пјесама слатка. јека Вар ти више није мила 2 Ноћ нијема кад се свије Зар ти срце сад не жедни, К'о што жедно бјеше прије 2

„И сад ми је срце исто, Жељно раја и наслада,

Кипи, врије, ко и прије

Крв у њему топла, млада !

И ноћ н'јјема кад се спусти На бр'јегове и долине

И с цвјећем се лахор игра И тапуће од милине.

Све, док зора не накити Небо ружам, рујног жара, Пијем, пијем.... ох, аж ииће, Штоно у рај свјет претвара ! А када се кући враћам,

Срце миљем узаврије,

Дивној моми, рајском цвјету Химне поје, пјесме вије:

На гранама птице лаке Слушају их, па, кад сване, Пјесме моје опетују

Кроз свјет цјели.... на све стране !“,..

оф —=————5—