Женски свет

Бр. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

11.

ЗВЕ ИСТКК 6

3 4 „288

5 с пииа ни ни пОСЛЕДЊИ САСТАНАЕ.

Цртица.

Последњи траци залазећег сунца лагано се губе на западу, а сјајни мјесец помаља евоје |

блеђано лице, да расвјетли танани вео црне ноћи. у, Ј

— Бајно прољетно вече, нбма тишина влада, тек | по кадкад лагани вјетрић покрене гране на. дрвећу, а бисерна роса затрепшери на зеленој.

трави..... Под кестеном, на дрвеној клупи, сједило је млађано дјевојче, главу је нијемо оборила, а тихи

вјетрић несташно се игра с прамовима њене за- |

мршене косе. На њеним руменим уснама тиграо је благи осмејак, а своје веселе очи упрла је непомично у блиједо лице млада момка, који је поред ње замишљено свједио.

Ћутали су, а нашто да говоре, та они се. , ; |

врло добро разумију, њихова срца тако једнако куцају као да су у једним грудима. Нијему титину прекиде од једном момак лаганим гласом : „Смиљо, протепа он њежно, ја те поред свега волим онако само како се волети може, вјерујеш лиг

Дјевојче само тужно уздахну.

Зашто ћутиш, зар нисам заслужио да ми одговориш, зар су ти тако рјечи скупе

Она нијемо ћуташе.

дар нећу ни једне рјечи чути са твојих усана, за које би живот дао, да их само једном могу пољубити. и

Дјевојче се трже и изговори једва чујним гласом „то ваљда нећеш учинити“. 2

„Хоћу, пољубићу те једном па ма одмах сутра умро, одврати момак ухватив' је њежно за руку, јер те волим нада све на евјету!

Она лагано извуче своју руку, 4 он управи на њу своје миле бајне очи, у којима се огледаше чисти извор бескрајне љубави. У тај извор утону њена болна душа, а он јој њежно загрли главу и прислони ју на своје млађане груди и њихове усне положише свету заклетву чисте љубави.... Мото : Хеј још један загрљај, Па нек свему буде крај, Јоште један поглед твој 1 онда збогом, свете мој !

И. М. Милојко.

„Волиш ли ме, јецаше тужно дјевојче, а њене вреле сузе оквавише његово блеђано лице.

„Зар још сумњаш, одврати он, љубећи јој сузне очи.

„Сумњам Јово, ја сумњам у све наевјету, јер ко је оволико препатио као ја, тај мора да сумња у саму милост божију.

А видиш, Смиљо, ја теби све вјерујем и | слјепо ти се покоравам, та и свој живот положио бих пред твоје ноге, само за једну рјеч са ' твојих усана. А ти си нијема, хладна као ка| мена стјена и тако здвајаш као да си еву наду закопала. Ти си млада, оздравићеш, а ја те поред свега волим као очи своје! | „Оздравићу, о Јово, то је само празна рјеч | која раздире моје болне груди, прошапта дје| војче и положи своје суве руке у крило. — бјајна зрака мјесечева обасја њено блједо чело, а низ лице јој се отиснуше двије крупне сузе,...

»Смиљо, прошапта момак, ти добро знаш, да без тебе ја не могу живјети, та ја умирем за једним погледом ока твог, па реци ми један пут, кад те толико молим, једну једину речцу да“. !

„Јово, Јово, зашто ме гониш, да сама изрекнем самртну осуду своју.

Не разумијем те, како 2

Казаћу ти, јер не могу дуље ћутати. Чуј ме дакле. Ти си млад, пред тобом је цвјетна пољана лјепих дана будућности, а предамном је само црни амбиз и ништа више. Па зар ја могу захтјевати, да оставиш цвјетне стазе и да ступаш трновитим путем к црноме амбизу, могу ли допустити, да Ти лјепе дане младости своје проведеш уз моје болно узглавље. Не, Јово, то би било од мене нечовјечно. — Та ја те волим, волим те више него зеницу ока свог, волим те тако чистом љубави, какову тек само небо може дати и баш зато, што те волим, не могу прими| ти од Тебе такове жртве....