Женски свет

сав

Бр. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ. 105.

: Застанимо Срби пред великим, огромним ра-

дом великога песника нашега, пред појавом онога човека, која већ више од пола века осветљава

нас зрацима богодана духа и дара својега; који |

већ више од пола века тако снажно влада небројеним духовима и срцима српским. У дому мајка учи чедо змајевој песми; у школама песме Змајеве зачињавају наставу ведрином, одушевљавају

срца оним, што је лепо и узвишено; у друштвима и на забавама, шта би толико и толико пута било, да ве не узеше у помоћ Змајева дела 2 Застанимо Срби пред заслужним старином нашом, срцем пуним захвалности и признања, у овај мах тим још више, што нам је стигао немио глас, да нам је дични песник оболео и пожелимо, да га Овевишњи то пре потпуно иецели и још дуго одржи у најбољем здрављу на дику и славу рода свог !

НРОДЕТЊИ ЗВУНИ.

— Драгољуб, Книн. —

21. Љубљах ја тебе, о обожавана, Прије, но виђох твој надземни крас, Прије, нб свој мирис коса ти врана Обасу на ме. Прије, нб твој стас Обави вити моја рука страсно, Слику је твоју знала моја груд; Прије, нб смотрих лице твоје красно, Душом је мојом слатка врила жуд; Прије, нб сазнах, с колико је баја Њедра ти млада уресио Бог, Бијах ја жељан твојих загрљаја И плам ме гријо црног ока твог: Као што шума мирисом напаја Путника прије, него л стигне к њој, И ти ви тако, цвијете из раја, Пунила миљем душу, живот мој!...

28. Са плаветног свога виса сунашце је топло сјало И руже су мирисале и славуљ им поздрав слао

Са липиних цвјетних грана ; кад би тихо вече пало,

| | | | | | | | |

Кроз мирисне, росне шуме благ је лахор шапутао; |

Трептиле су звјезде свјетле, к'о кандила светог |

| храма, И мјесец се блјед журио између њих усред ноћи, Озарујућ' родне стране сјајом свога њежног плама И слушајућ', како страсно звони Фрула у самоћи...

Јављајућ се изнад гора у руменом, дивном сјају, Будила је зора птице, да химнама дан поздраве И сеоске моме лјепе, на студенац да хитају И чобане, да на пашу своје мило стадо јаве

И минулих давно љета и вјекова, што у море Утонуше заборава. Они само не видише, Надземнијем како сјајем твоје црне очи горе, Што у ерцу моме младом врелу љубав пробудите,

Нит' видише рајског баја, којим лице блиста твоје, Нити чуше, е твојих уска како слатко ријеч тече Само зато ја не дођох на совјет прије, јање моје: Пуст би мени живот;био у вријеме, што протече!,.

29. У тишини мајске ноћи благе

Слушаше ли ти славуљев пој 2 Исту пјесму, исте звуке драге Кроз сав живот он извија свој И у родним горам и шумама, Кад се е мајем к њима поврати,

И у земљи туђој на гранама Џалма високих,

Слушаше ли благи шум вјетрића, Кога топли мајски буди дан Љубећ' њедра њежнијех цв'јетића И кроз врта' летећ' мирисан, Само једну рјеч шапуће елатко, Једну само бајку, причу зна И цвјећу је опетује тако

Сваког прољећа

Слушаше ли жубор брзих вала,

Што кроз брда себи сјеку пут

Макар колко елушајућ' стајала,

Увјек исти шум ћеш, шапат чут,

Увјек иетим љупким својим збором

Поздрављаће тим истим жубором И нов нараштај...

Тако ја бих слушао вјечито,

Кад твој њежни мени збори глас

0 љубави, чедо поносито:

Да ме љубиш, злато сваки час

Опетуј ми! Никад доста није

Срцу моме слушат' рјечи те:

Слушајућ' их, рајске снове еније, С рајског миља мре!...

и и ===