Женски свет

188.

КЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 6.

одобрити његове поступке, беше све главније спреме удесио; друге појединости светог чина бејаху на брзо свршене, јер се кратки зимни дан примицаше евоме крају и један час пред залазак сунца, пратња, се кретала брзим кораком, као што то прописује коран, према тирбету, у ком лежаху земни остатци многих чланова из Падишине породице, па да се ту сад сахрани и мртво тело Сенино. Султан је ишао непосредно иза сандука, своје кћери. Нико се није усудио да га погледа. — На путу од палате до тирбета, владала је мртва тишина.

Вест о болести и смрти султанове кћери, брзо се прочула у Стамболу. Ферхад је био један од првих, до ког је допрла. Она га је погодила као тежак ударац тако, да се једва одржао на ногама и да је неко време као онесвешћен стајао. Кад је опет дошао к себи, његова је прва помисао била, да живот за њега више нема вредности : безначајан и мрачан као зимска тамна. ноћ он му ве чињаше, он жељаше емрт и само страх божији задржаваше га, да не'дигне руку против себе. Скоро онесвешћен од бола, он оде у тирбе где ће тело Сенино бити сахрањено, да се ту помоли Богу за душу младе покојнице. Мртвачки храм као ибашта у којој она лежаше, беше за ширу публику затворена ; Себизџију пак, пустили су због његовог богу угодног занимања, да уђе у башту, где је остао док се султан по свршетку сахране из храма није удаљио. Ферхад, који је неколицини присутних пружио воде говорећи ову побожну изреку: „За покој душе која се престави“, добио је од неког дворјанина приличан новчан поклон.

Сунце беше зашло, снег падаше у густом прамењу и покриваше перивој као мртвачким покровом. Беше студено и све се удали за султаном из тирбета, који беше осветљен неколицином воштаница, у њему остаде само Ферхад и тирбетар. Овај беше клекао покрај а и молећи се Богу, плакао је горко.

Стари га гробар посматраше зачуђен.

„Зашто плачеш ти“, упита га после једног часка. овај. „Шта се тебе тиче смрт падишине кћери 2“

„Ја плачем, јер ме ова покојница подсећава на то, да сам у кратком времену изгубио све, што ми је било мило и драго“, одговори Ферхад јецајући. „Ја сам врло несрећан и овде се молим Богу у нади, да тиме олакнем моме болном срцу“.

„Молитва је добра“, рече старац, „али још је боље Богу угодно стрпљење“.

„Имаш право, драги оче, хвала ти на побожном савету“. Кад га при томе погледа и виде суморно и благо лице пред собом, он додаде још: „Ја се надам, да у твојој дубокој старости, ниси остао евамохран, већ да имаш свој род и пород уз тебе, који би те у случају болести гледао, од чега нека те Бог сачува“.

Тада пређе спокојан осмех преко честитог лица старине и он рече: „Богу хвала, ја имам рода и порода доста и нисам му досадан у ничем, шта више ја га помажем, јер је сиротан“

„Онда ми допусти да и јанешто приложим у корист твоје нејачи“, рече Ферхад. Ја сам данас више новаца примио, но што ми треба за цео месец Мени не треба много, јер сам сам а уштедио сам толико, колико ми је за подуже време потребно.

Са овим речима он извади ону своту новца коју му је подарио онај дворјанин из ћемера и даде је старцу. Овај се снебиваше часком и онда, прими поклон. „Ти га дајеш драга срца“, рече он, „а ја ти у име моје и мојих малишана ердачно захваљујем. Нека ти Алах то накнади“.

Ферхад се беше опет спустио покрај сандука на колепа па се мољаше Богу даље. После једног часка, упита га тирбетар даље: „Мислиш овде остати још дуже 2“

„ја бих те молио, да ми допустиш, да овде ноћ проведем“ рече Ферхад.

„Зар се не бојиш од хладноће и самоће 2“

„Молам те само, остави ме овде“.

„Нека буде тако“, рече гробар: „Ја ћу пре изласка сунца опет бити ту, а ти ако раније одеш, онда забрави тирбе, па ми додај кључ кроз прозор, који ћу отворити чим се појавиш на истом. У мене је лак сан. Хајде сад самном да ти покажем мој стан. Врата од перивоја биће изнутра забрављена да и то знаш“,

датим Ферхад одпрати старца до његовог кућерка који лежаше у близини тирбета, па се онда опет врати у слабо осветљени храм, у ком сем њега и мртваца који ту боравише вечни санак, не беше нико други.

Око њега владала је така тишина, да се горење високих воштаница као и крцкање једног миша тамо у једном куту, чути могло. Снег је падао непрестано. Густи прамичци бејаху се на узаним дугачким прозорима тако нагомилали, као неки бели лаки покрови, па су бацали своју слабу Фантастичну сенку по огромним сребрним свећњацима као и по окићеном сандуку, из кога је покров падао до саме земље. Из уста тиху мо-