Женски свет

158.

осетио зебњу, која му је срце стезала. Данас ћеми рећи: да одлазим, била је вазда његова помисао и ње је тек нестало онда, кад би га Сенија примила, џо својој навици, тихо и благо. Једне вечери, Ферхада уплаши промена у њеном предусретању. Сенија му изгледаше 03·" биљна и замишљена, као никад до сад. „Сад је све изгубљено“, рече му његово уплашено срце. Блед и пренеражен, он стајаше пред њом; али она то није приметила, тако је била заузета, својим мислима. После неког ћутања, она рече тако, без да га погледа, као да сама себи гово__раше: | „Ваздух је топао. Дрвеће листава. Ту је пролеће — кад сам први пут ступила у ову собу, била је зима“. Она подиже очи у којима се вузе блистаху. „Сећаш ли све оне влажне хладне ноћи, кад си ме амо носио 2 Како си према мени добар био; а ја ти се зато, још нисам захвалила“. „Најлепшу награду, нашао сам у том; што сте се поверили мени“, одговори Ферхад.

„Мило ми је; да моје бавлење код тебе "није било никакав терет за те и ја у том гледам нов доказ твоје доброте; али то само увећава мој дуг захвалности... како да ти се одужим 2“ »0, не говорите о том!“ Он беше тронут. Сад више не сумњаше, да га неће принцеза, оставити и мишљаше, да има намеру, да га пре тога награди за услуге, које јој је учинио можда са новцем. Ова га помисао, застиди и он је осети као прекор свога ниског порекла. Како _ је могао да буде тако будаласт, да је само и за један часак, могао заборавити, огромно растојање које је растављало; сиромаха себинџију од ћери силног Султапа. „Али ја ћу о том да говорим“, пресече га Сенија. То не беше говорено гласом, који потсећаваше на принцезу, који беше навикнут на безусловну послушност: кад рече: „ја хоћу!“ Он _је шта више личио на пригушено плакање.

___„Ја хоћу, да о том говорим — ја хоћу!..: Не видиш ли ти ефендија, дл сам већ предуго код тебе остала и да нашем састанку мора бити крај 2... Одговори ми — говори!“

„Видим гоеподарко.“

„Држиш ли за могуће, да се наш растанак, може за неко време још да продужи 2“

„Не“.

„Незнаш ли за то никакво срество 2“

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7.

„Незнам никакво — никакво“ рече он тихо и жалосно и он требалше великог напора, да не бризне у плач

Сенија беше узбуђена и с мо што не беше бризнула у плач; али је и она била јакаи знала се свладати. „И јеси ли ти на то помишљао, шта ће самном бити, кад се растанемо 2“ Ферхад је гледаше укоченим очима. „Ти мив. лиш ја немам друго ништа да учиним, него да св вратим оцу натраг; где ме чека мир спокојство. Мој отац... за њега сам мртва већ толико месеци, мртва за еве, који су ме познавали и који су ме заборавили! Тако хоће света вера — и ја се не жалим на то. Ја сам изгубила три сестре, које су биле моје једине другарице, моју драгу мајку. Мој брат био је обожаван од мога оца. Он му је био све на евету. Наша је мајка била Султанова љубимица и он је њу волео, више но и коју другу од његових жена. Он беше неутешен, кад је она после кратког времена. отишла за својим јединцем у гроб. Па како су обадвоје брзо заборављени! Можда падиша у својој души још помишља на њу. Ко то може прозрети шта се у његовој души збива. Али мислиш ли ти, да се он мене још сећа, ћери. која за ништа друго није одређена била, већ да буде жена неког његовог љубимца ! Ја сам мртва, и за њега — ја сам заборављена и живим још само за тебе. И кад неби било тако, па би су тан још мислио на мене били ми икад опростити могао, да сам се драговољно од његарас-. тала 2 Његова би мржња била ужасна баш зато — што је његов бол био тако велик. Он би ме убио... Размишљала сам о много чему, за време моје самоће, и кад тебе нема код куће, па ио најневероватнијем ; да ми отац можда опрости, онда би се вратила у харем и скоро за тим, венчала би се са неким принцем. Тебе пак Фер хаде, коме имам да благодарим мој живот и још већу срећу, но што сам је икада елутила тебе неби више никад видела!“ Она више није могла своје сузе да уздржи. Она се окрену плачући у страну и зарони евоје лице у обе руке.

Ферхад није могао дуго наћи речи за оно; што га тако силно потресаше.

Најзад он клече покрај још увек плачуће Сеније и рече ганутим и благим гласом: „Ја радо верујем, да сте за све мртви и од свију заборављели и да сте само за мене живи... Сећате ли се господарко оне ноћи у турбету, кад сте ми заповедили, да вам кажем, на који. се начин може мој живот спасти 2“