Женски свет

160.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр

ученик, али га ја нисам могао наканити да ради потребном марљивошћу и тада сам се одрекао да му будем учитељ; но ми смо остали добри пријатељи.

Његове мане, нису ме доводиле у неприлику а мени се допада његова дарежљивост према сваком, он је у своје време волео да ме чује свирати на ниеси И он ме је молио толико пута, да га посетим и мојом свирком развеселим. То сам чинио радо и он ме је сваки пут наградио богато, за мој лак труд. Пре неког вре: мена пак, 3.текао сам у његовој кући, „неверне,“ једног човека и једну жену и од тада му више нисам прешао преко прага. Јуче ми је пак, он опет поручио, да ће се веома радовати, ако га сутра на вече посетим. Ја се не бејах још решио да ли да следујем његовом по зиву или не; јер је мусломану допуштено да „неверне“ види да их чак и први поздрави; ако то лежи у његовом интересу; али сад вам се решио, да се одречем те посете да ти дам прилике, да се упознап Шевкет бегом а и зато: што мемрзи да ма пред ким евирам; а што је најглавније, није ми потребан новац, који би на тај начин заслужио. Ти отиди дакле вутра, после вечерње молитве Шеевкет бегу и кажи му, да сам те ја послао и да си вољан, да евираш пред њим и његовим гостима, ако су који дошли. Он зна већ твоје име; он ће бити с тобом задовољан и он ће те при поласку, богато наградити. То ће, како ја држим, бити само почетак других твојих састанака са Шевкет (бегом и ти ћеш онда као нећсен, дупло или тродупло од оног заслужити; што си завлуживао као себилџија.“

Ферхад се захвали дервишу и оде кући, где рече својој жени, да ће идуће вечери отићи по важну послу и да ће се касно кући вратити. Било је први пут, после њихова венчања, да ју је после сунчаног заласка на дуже времена саму оставио и она беше услед тога тужна; али то није дала познати Да јеФерхад био у новчаној _секудици, то она није слутила; она у опште није знала, шта су то новчане бриге

Ферхад беше од Шевкет бега одмах примљеп, чим се ·овај беше њему пријавио. Он га нађе у пространој соби, која беше окићена са екупоценим ћилимима и свиленим завесама. Сем њега у њој беше још један господин и једна госпођа у којима Ферхад на први поглед познаде, да нису били „верни“. Бег је био висок, леп човек, бледа сањалачког лица, преко кога,

је био сабљом дубоко урезан и у косо повучен белег, који је прегазио изнад левог ока преко чела па се губио испод турбана Странац у западњачком руху, беше омален и коштуњав, ружна богињава лица, у ком су се еветлуцкала два мала, црна немирна и лукава ока.

На госпођу, Ферхад баци само летимичан поглед, који пак беше довољан, да га увери, да је блла млада, румена п лепа лица, бела врата, кога је красила ниска великог бисера. Обојица сеђаху за једним столом, иза кога се Шевкет бег при уласку Ферхадовом диже. Сто је био постављен са скупоценим златним, сребреним и порцуланским посуђем, са великим и малим кристалним чашама а претрпан са остацима богатог ручка.

Пошто је Ферхад саопштио бегу, дервишову поруку, овај му рече: „Добро дошао еендија, седи, ако ти је повољи, ту до мене“.

Али се Ферхаду противило, да без нужде, седне за пун сто, покрај ђаура и он рече: „Мени би било згодније, ако седнем на ону ниску столицу тамо; бићу слободан при свирању у моме кретању. - |

Шевкет бег нареди слузи, који баш сад унесе кафу за присутне као и за Ферхада, да ову ниску столицу примакне столу и Ферхад седе на њу; клањајући се десно и лево; али гледајући преда се. У његовом целом бићу, племенитом лицу, белим рукама, одмереном и отменом говору беше нешто; што га је престављало као човека образовавог. И Шевкет бег, беше удесио своје понашање према њему, као према госту, који имаше пуно право на то ; а не као према некој протуви, коју је најмио за новац, да њему и његовим гостима, скрати време.

својом свирком

Оно троје говораху, међу собом, страним језиком, кога Ферхад није разумевао.

Пошто је испио кафу, која му је била понуђена, окрену се Шевкет бег к њему па рече: „Би ли сад био добар, да нас развеселиш, са једним од оних твојих лепих песама, ефендија >

Моји гости, и ако већ станују у Стамбулу; нису још никад чули свирку на нећси. Сад ће чути мајстора“.

„Мајстора“, рече Ферхад, скромно одбијајући ово од себе.

„Јест, као таквог, означио те наш заједнички учитељ и пријатељ Мевлеви дервиш, говорећи, да те узмем за пример. Ја нисам по-