Женски свет
#
Бр. 9.
Дворјанин одажну душом, кад султан без љутње рече: „Онда нека се и МЕ и дете уведу у хароме | :
Сад већ дворјанин није био у двоумици, да има посла са отменом дамом и са великим страхопоштовањем _ отпрати Сенију до границе
Харема, преко које он сам није смео прекорачити, |
Ту рече једном црнцу, који на стражи стајаше: Султан је заповедио, да ова госпођа са својим дететом чека у харему, док он не дође. Ово јави даље“.
Сенија се није освртала на ове речи, које је дворјанин говорио црнцу и ишла је мирно даље. Она је ишла по старим ходницима, који ву били њена постојбина и из којих је сама отишла у заточење. Подворкиње и ропкиње, које је сретаху, зачуђено гледаху за њом; али се ни једна не усуди, да је ослови или задржи. Сад она отвори врата и уђе полако у видну празну собу. Тада се од једном око ње скупи жена. „О госпођо! Ту не смете остати, идите док вас није ту затекао падиша. Ово је соба покојне принцезе, у коју не семе нико да уђе“
Ја то смем да учиним“, рече Сенија кратко, и када између присутних жена позна једну роп кињу, која је толико година била њезина телохранитељка она откри вео и рече: „Јесам ли се толико променула, да ме не можеш да познаш стара добра Лело: 05
Ова врисну: „Боже благи ! Покојна Сенија султана .... привиђење.
„Тако је, али не привиђење већ она Сенија, која. је из гроба устала и жива по земљи ишла“ рече Сенија.
Глас о појави принцезиној, пуче као из ведра неба гром по харему и учинитако узбуђење, да када султан уђе, стара Лела, заборави све обичаје, паде пред њега на колена и рече: „твоја кћи Сенија султана, твоја ћерка .. жива је!“-
Султан беше блед као из гроба да је устао, али друго ништа не показиваше, шта се збиваше у његовој души и он уђе миран у собу; где та његова. ћер очекиваше. Ова се спусти пред њим на колена и обореном главом до земље; она тихим и пригушеним гласом рече: „Оче, — љубљени оче!“ Више није могла да говори.
"Султан даде знак, да се послуга удаљи и чим се за истим врата затворише: они ћер му стајаху једно пред другим. Ноа уздахну дубоко и зе
ЖЕНСКИ СВЕТ.
неколицива “.
"204
Ти имаш реч, ћери моја“.
Он беше сео на један диван, а Сенија « 06 беше епустила на ћилим који му беше прострт пред ногама. У овом положају близу оца и окренутог лица према његовом, она је испричала иетинито чудновату причу свога васкренућа из снаи њено ослобођење од Ферхада, надовезујући на то : како јој је била тешка помисао, да Ферхад ово што је њој учинио, плати главом, како Је дакле са њим побегла из тирбета, како је свога спасиоца, без да је то у први мах приметила, заволела и како се најзад за њега удала. „Он је био тако добар, а ја сам се бојала твоје љутње. Оче, опрости ми, ако сам згрешила, Ја се захвално сећам твоје љубави према мени, у коју | сам вазда гледала своју срећу — сад ми опро- – сти за љубав среће, коју сам нашла код мога мужа“.
Султан одговори: „Бог једини само зна; шта сам претрпио од твога погреба. Ти си ми могла овај чемер уштедити. Али ја сам тако срећан; што сам те опет нашао да ти све што си ми згрешила од евега, срца, праштам“. Он рашири руке и Сенија паде плачући, али срећна на његове груди.
За ово време, о Осману није нико водио рачуна, који је, пошто је све, што је стајало у овој дивној соби, радознало посматрао, легао и заспао. Плач његове мајке пробудио га је. Он се брзо трже и приђе, као да је хтеде узети у заштиту: „Шта упита, он. „Је ли овај човек за02“ |
плачеш2“
„Он је добар као отац чедо моје“, одговори Сенија; иди и захвали му се“. Осман се окрену султану, погледа га пријатно и рече: „Хвала ти“.
Султан узе дете на руке, диже га у виси подиже му нежно меку косицу. „Мурате, сунце моје и ти си устао од мртвих и ти ви ми по други пут подарен. Ја сам те познао, кад си ношен преко дворишта, и нисам могао веровати својима очима. Ово је дан пун среће за мене; нека је слава Богу вишњем !“ |
Сенија није заборавила; зашто је дошла у палату, али судбина Ферхадова, није јој више. задавала никакву бригу; од када се уверила, да није по наређењу султановом ухапшен. Она је пак тежила од свега срца, да јој муж не остане дуже у незаслуженом затвору, па је испричала султану оно што је знала о Ферхадовом притвору. „То је неспоразум и јате преклињем отац, да наредиш да се ствар извиди, јер једва чекам