Женски свет

Бр, 9.

Професор ошште педагогије био је католички свештеник (а већ како је изгледала та педагогија, било би интересантно, да се јавно зна), Кад сврши сат, онда „родјеђије БЈасовјоу,“ при чему ученице клече. Српкиње, наравно, не морају клечати, али која хоће да се претвара, па се изједначује са својим католичким другарицама, та задобија угледе код својих Фанатички-религиозних учитељица.... Знате-ли шта то значи 2! Можете ли замислити психолошке последице тога васпитања; !

· Педагогија — фактички — има веома слабе везе са религијом, али да се у њој сасвим губи, — па још у туђинској.. 0. То је наставна основа свих могућих клостера, ргорасапда ћде......

|

Већ знам, да ће штоване читачице рећи, да ово нисам морала износити пошто то — мање више — свако зна, али друкчије није. Кад је овакво стање, онда су домаћи заводи потребна, одбрана од бујице туђинства и отуђивања, што је за наш — сам по себи на жалост — немаран парод управо отров.

„Ж. С.5 је тако лепо оцртао вредност „програма,“ да му свако увиђавнији мора одобрити, зато по Е ја овде изнети само оно, о чему „Ж. С.“ не говори.

Васпиталиште будимпештанске Задруге диже се у Будимпешти, где нема никаквог српског завода. Па кад је већ тако: изолиран, не би ли било подесније, — да такав један завод — барем према својој задаћи — буде у средишту народа, а то Будимпешта ваљда није7!

У програму се вели, да би питомице полазиле средње, више, највише и стручне заводе. Тамо су доста претрпане школским задацима и — особито у нижим разредима —- многим ручним радом, У српским школама се ручни рад много мање учи, те од незнања најобичнијих ручвих радова до најфинијих (н. пр. слика на

свили) — тако је велик скок, да то значи летети из једне крајности у другу, — а чемур! У мађарским женским школама

учи се много ручног рада, па је ваистину излишно претрпавати млађану децу претераним захтевима. Мађарски, немачки и

ЖЕНСКИ СВЕТ.

195.

Француски језик уче се као облигатни предмети (а за певање, гимнастику и пгру има такођер прилике свуда),, па заиста не знам, зашто би питомице морале решавати тако рећи двоструке, излишне задатке ! То је много и за одраслије, а каква је досада за млађег! Завод би могао само потпомагати школу, а то би било тако, кад би имао на расположењу књижницу, да питомице могу изучавати језике у оригиналним делима појединих писаца. Да дете научи туђ језик, не треба за то никаква засебна завода, јер је довољна полуобразована туђинка гувернанта, али за упознавање темељно туђег језика потребно је књижевних читања дела из тих језика, и довољно познавање историје књижевности.

Задруга по свој прилици жели, да њене питомице све темељно науче. Т, зв. „КапЧетуејвећ“ нема смисла, јер половно образовање ствара ону кугу, што је позната под именом друштвеног олоша.

У заводу би питомице требале учити само оно, чега у државним школама нема.

На овакав начин био би завод и интернат и екстернат а то би било најкорисније. Гласовир, сликарство и енглески учиће, наравно, само оне, које за то имају довољно воље, а поготово трошка, — ја барем тако мислим.

Колико год је у данашње време потребно друштвено, а поготово стручно 06разовање, ипак је права морална потреба, да свака наша девојка буде и добраин свесна Српкиња.

Први услов био би да девојка зна чисто и лепо ерпеки говорити и нисати, Није то никакво образовање, ако Зна-на пр. Гетеа, Клошштока, Диму, Сија, Ман-_ цонија, Бајрона, — а у својим српски писаним саставима реченице саставља по немачким или Француским граматичким правилима. Та је зараза нарочито опасна за наше писце и квари наш лепи ерпеки језик.

Друго, што је потребно за Српкиње, јесте познавање народне прошлости. Површно знање не ваља, него потпуно. Није доста познавати само политички развој старе српске државе и устанак Карађорђев · и Милошев, — Српкиња треба да зна и