Женски свет

198.

А над њом брата два се рукују:

И на њих пада овај благослов,

На који руку светац издиже,

Што лик му краси срце застави;

У оној реци миро истиче,

А то је миро њих измирило —

И од тада се царство ширило,

Дом Стеванов нам од тада завлада, А Вукан приста да је брату брат; Ал изнад њих се диже свети Сава: Он цркви српској поста света глава. Но и по томе настајао је рат, На рођеног се рођен дизао брат: Те што је даље Немањино племе, Прикривало се, име му занеме Име је крило, да заметне траг,

Да домаћи га не сустигне враг. Тек Душанова круна када сину, Вукановој нам кући беда мину; Повративши ее чреда чврстог реда На службу роду и цару заклети Аманет опет настављамо свети.

И нигда служба та потребнија

— Нег данас — није цару српском била, |

Где орлови му размахнуше силно

На четир етране орловска им крила, А на њих уста ода свију страна

Од цара, краља до паше и бана.

Но евима цар би лако одолев', Одбранио се и десно и лево, Измирио на еванђеље свето —

Ал е Грчком трулом-православља мајком Сад отпадницом од Христа опаком, Што се одриче крста и путира,

Што крсту врага сада зове братом Са њоме више не мож' бити мира, То задњим мора да се сврши ратом. Е то је значај светога знамења,

Те виле нема, да га више мења Што двеста лета крвљу освећује,

На стегу том је, да га Србин штује; Крет свети знамен противу некрети, Мир браће, слогу братску да учврсти; За Југовиће, Вуканово племе,

Ту судбину је одредило време —

Тај прадедовски лик нека их сећа,

У каквој служби њихова је срећа; Како се чува Немањића слава, Како се душа јуначка спасава Благослов на што даје свети Сава, На данашњи му успомене дан,

И најмлађега кад спремамо брата,

ЖЕНСКИ СВЕТ.

У ред јунака да се с браћом хвата То нек је браћи мајчин благослов И сестринске вам залог милоште.

Милица :

Ох, благо теби, Југовића мајко,

У српском роду узорна, једина,

Што на бој спремаш девет соколова! То роду СОрпка једна није дала За то ће вечна пратити те хвала; И моје срце за то ти се диви,

Џа ипак само за једно те криви Од пуне среће то ме уздржава: Што нисам, мајко, и ја мушка глава.

„Југовића мајка : Још млада, кћери, ти си, неука, У живот људски слабо прозиреш Замерка та ти отуд потиче. У служби ту си сад јунака само И име браће опија те младе; Ти гледаш само, како оно расте, Од себе, мислиш, као из земље трава, Ал корена му сад још не видиш Јер и тој трави придолази храна; Ал доћ' ће време, стећи ћете друга, Поделит с њиме, што вам живот даде, И видећете — минуће вас туга И женска глава да цене имаде: Кад дому срџеком постанете душа, Као мушка страна што је дому глава. Баш зато дођох амо раније, Док мушких речи не одјекне глас У миру овом дома скровита, На дужност свету да упутим вас; Да не би ова света застава, Кад из овога крене простора, У очима вам сјати престала ; Као браћу на њу што присежете, Нек за њу душу и ви вежете.

5. ПОЈАВА.

ПРЕЂАШЊЕ, ВРАТАР И ХОР.

Вратар : (Уђе п поклони се.) Хорег и хор су спремни. (Одлави.) Југовића Мајка : (Уетане.) Приђите ! Понављати вам свето нам предање, У дому нашем што се часно чува, У часу овом не мисли вам мајка —