Женски свет

Бр, 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ,

281.

Радосављевићке да је вољна са 200 круна годишње припомоћи издржавање друге учитељице. За тим се приступило избору учитељице за оделење хаљина. На препоруку равнатељетва кр земаљске стручне школе у Загребу пријавила "се овој Задрузи гђца Даница Бранковићева која, је « одличним успехом свршила ту изврену стручну школу. Како је ова гђца као кћи капетана у миру добила и лепо домаће васпитање, а и са свију страна најтоплије препоручена, скупштина. је једногласно изабрала за учитељицу на Раденичкој Школи за оделење хаљина, са, годишњом платом од 120 круна. Још је скупштина примила неке измене у правилима 32 Раденичку Школу, које су се показале за потребне на основу досадањег искуства а и услед креирања још једног учитељичког места. На

ж

хж

Гћици 3.

С истока зора руди, Губи се црни мрак,

Свечано дан се јавља Сјаји се сунчев зрак!

Милог славуја тихи Чује се вес'о глас, Љубави химну поје, Љубављу поји нае ! Алексинац.

позив Одбора панчевачке занатлијске и пољоприв, изложбе решено је, да и Раденичка Школа суделује на изложби, те је поверено Одбору да у споразуму са управом и учитељицама школе овај закључак што лешше изврши. — Пошто је

за тим управитељ Раденичке Школе г. Душан

Радуловић позвао чланице Задруге да у своме кругу пораде на томе, да српски родитељи што више упивују своју женску децу у ову школу, — гђа председница затворила је скупштину. Нека је хвала Задрузи на раду и племенитом настојању а родитељима у месту и на страни, нека је у овом приликом Српска женска Раденичка Школа, најтоплије и најерпекије препоручена. Обгрлимо и придржимо што је своје, у интересу народног нам опетанка и среће, одржања и напредовања.

оф ф «=

#

И. 1. Њему је рај, блаженство Смирени тихи луг; Ту се он рађа... живи...

То му је верни друг.

Па куд ћеш душо мила 2 Ово је земни рај; У њему славуј ја сам, А ти му сунчев сјај!.. Миливоје М. Гавриловић.

о, 9520 40

У ЛИСТАН, 4

Марије змршј љадс 2 + ЛА -иое -итиа-

О ЈАНАНСКОМ ЖЕНСКИЊУ.

И поред дивног описивања Пјер Лотиа и

поред јапанских, модерних позоришних дела, ипак су нам веома непознате далеке наше Јапанкиње. На калајисаним тањирићима, шареним, искићеним сликама на папиру, на порцеланским шољицама видели смо додуше неколико кривооких, малих Јапанкиња. Али све то није довољно, да можемо познати праву Јапанкињу, јер те ствари нису кадре да преставе оне мајушне, живахне гејше у њихову правом, верном облику,

У осталом од неких тридесет година веома се променула јапанска жена. Хитоми, посланик из Формозе тако их карактерише, да јапанско

аорте етан

женскиње до своје дванаесте године пати од плача.

Кад их изгрде, плачу — вели Хитоми. Кад им се штогод не допадне, плачу, уопће много више плачу него мушкарци њихових година. Вероватно је, да са рефлексијама упоредо идем телесно развиће, јер у 18—14 години већ се

рачунају за велике девојке и онда –— као што вели Хитоми — науче и да се смеју. И од тада — као и пре код плача — увек

св само емеју. Кад се на њих вереник, отац или мати расрде: смеју се, кад се радују, опет се смеју. И пошто жена код њих не мора да зна о бригама свога НН то им део дан прођеу смејању.

Ако поверујемо горепоменутом духовитом биографу, то онда не траје код њих дуго.