Женски свет

Бр. 11.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

251.

МНОГОНЕЊЕНОЈ И УВАЖЕНОЈ ГОСНОЂИ САВКИ Ј. СУБОТИЋ

(у знак дубока поштовања)

Част и пошта, уважена старко, Узор мајко српског женског света, Живела нам, вредна јубиларко, На многаја и многаја љета !

Твоји труди залудни не беху,

Јер твој савет свуд се радо примо, Заслужна ви, да ти руку вредну Пуни топле хвале пољубимо.

Београд, 11. октобра 1904.

Ти си Српству и сувише дала, И од срца и од ума даре,

Па је ситна и незнатна хвала, 6 којом деца мајци благодаре.

Бог једини нека те награди,

Крепшким здрављем у старачке дане, Сталном срећом породице драге

Од свег Српетва мајке поштоване.

В. К.-Љубисав.

0 НАРОДНОЈ ОРНАМЕНТИЦИ,

Посматрајући наше народне орнаменте у везовима увјерићемо се колико је у наше везиље сигурности у потезу и смисла за мјеру, колико је ту с мјером разноличних црта и како су нарочито геометријски цртежи савршени. И наше народне везиље тиче се оно, што је др. 0. Кегзећепзгеег говорио о одношају дјетета наспрам умјетности“) „Рје Кипзр ћај шиег тел зредћзећеп Ерепзећаћеп апећ Фе ејпе, даз5 че ете ртодакуе Атђен апз дет Гппегајеп дег 5ееје 151. АЏез уаћгћаћ Матургодисцуе, аџз дег 5ееје Коттепде, ћаћ ебуаз КипзЏемаесћез ап чјећ“. И наш је народ веома ванредно наивно продуктиван. И зато је велика мана наших основних и виших школа, што се оне премало обазиру на ту његову продуктивну снагу. Нарочито и стручне школе и мушке и женске! И тако ми сами себи отимљемо најдрагоцјенију одгојну приџомоћ, наиме ону неописиву радост, која је у свези са сваким продуктивним стварањем, па смо велики

кривци, гдје нам пропадне многи дар, који би народу користио. Неговање народне орнаментике и везова у школама народним исто је тако важно као што и читање и писање. Вјерујте ми! Наше госпође и госпођице одвише се мало занимају за народну орнаментику, за народни стил у везовима за рубље и за хаљине. А то је данас веома актуално питање. Молимо их с тога у које има доста умјетничког схваћања и смисла а и родољубља за ту струку, нека сабирају лепе народне везове, особито старе, па нека их пошаљу највећем стручњаку на томе пољу гђи Јелици Беловић-Бернвадзиковској у Кључу (Босна). И горње ретке вадимо из једног њезиног рада, који је у Прагу угледао евјетло. Право је родољубље у чину, у дјелу, а ве само у звучним ријечима и у празном говору. Засучите бијеле руке, па на посао лепе моје Српкињице да видимо која ће што послати. Уз сваки вез нека је и назив, како се зове тај везу народу.

нв у завво-авии——————-—

ЧЕШЊА.

Кад сам оно прву пјесму Даровао теби, злато, Над'о сам се, да ћеш и ти Испунити обећато.

Чекао сам, гледао сам, Али заман жеље моје; Срце, груди, још и сада К'о пећине празне стоје.

Мјесто миља, мјесто среће, __У њима се студен крије, НЕ

| | | |

А Бог знаде, дико моја, У том јаду како ми је.

И ако су прохујали

Многи часи слатких дана,

Ипак би ми љубав твоја, · Била мелем тешких рана.

Сјети ме се, дођи душо,

Још у срцу мјеста има;

Немој дати, да нам младост Тражи мир у гробовима ! Аниворис.

па

1) у ну 15. марта 1904. предавање школског савјетника а. Кег5сћеп5 је1 пега о дјечијем цртању

под насловом:

»Рав хејећпепде Кта попа веја Уегћа из 21г Кипзе.«