Женски свет

И а И

СПЦ ВРТ

и

у ој те

;

16. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1.

лим и ништавим, а како и не би, када је она постала мени владар, коме је било моје срце престо. Морао сам дакле ћутати и ако се самовласно без икаквог права настанио у моме срцу.

Дакле, кио што рекох почео сам и ја сао и остала „братија“ моја — моје коРе сннци мн На РИ НИ Рнаљи У многим „белетристичким“ листовима. тако, да се је мој јаук разлегао на све страпе Српства.

(), каквим ти гласом нисам нарицао! Просто, човек да ме жива оплаче и ожали. У једној песми јадам се овом ојађеном свету: како ми се „гуја око срца свила“; у другој како МЕ НенИ арени калон на срце навалпо“; у трећој пак, како је моја драгана пввртила надамном опасну крађу — поарала ми груди и однела моје јадно срце, које је дотле мирно у грудима куцало и никог није својим куцњем вређало и досаде причињавало. У четвртој песми јадао сам се: како немам мира ни спокојства ни дању, ни ноћу; како венем и опадам; како уздишем, тугујем и чезнем, мислећи само о њој. О,

мој Боже! — шта ти нисам тада у песмама пзговорио. Поче ме свет пекрено сажаљевати .... По неки, Бога ми! —

поче ме и исмејавати, и ако ми пије тада било до „комендије“. На пример: први ме исмеја један мој друг с речима: Прими моје искрено саучешће у твојој големој туви. А заштог — упитах га ја..У данашњој твојој песми — одговори он, видим, да ти није лако; видим да ти се неки сињи камен на твоје срце навалио и нека гуја око срца свила, а ја као твој школски друг, морам се придружитп твојој туви пи муци, морам те искрено сажаљевати. Други опет мој пријатељ исмеја ми љубав овако: Хоћеш ли ове године да

идеш у бању г А ваштог — упитах ја. Е, зашто — одговори оп — па ти сам

у својим песмама велиш: уда венеш п опадашш; да ти руке „дрхте“ и ноге „клецају , а Бога ми од тога те само може спастп бања и ништа више. Није мидужан остао, чак ни цинцарин Ставра механџија, чији сам редован муштерија

био. Он ме поче исмејавати овако: „Море што ј ти је човече те се од неко доба сушиш. Дођи ти код мене чешће пута преко дан да те лечим. Теби треба „шницла“ — говеђина и то недопечена и оно моје старо неготинско вино, па да за један месец дана опустиш трбух како ја. Али само сос кецељку немај посла. Кад ти каже да ти воле, кожа ће ти да одери. Тако четврти, тако пети. Постадох ја предмет спрдње и псмејавања у овом свету. Морао сам се постарати, да се озбиљно лечим од овог зла. Али каког Овде нису биле у стању да помогпу ни 6 „пилуле“, ни „прашкови“; нити каква „маст“ нити каква медецина. Једино само могло ме је спасти, ако окренем овом свету леђа; ако се не осврћем на оно, што он противу мене „булавни“ — дакле, ако продужим оно моје старо. Тако сами чинио. Ја сам продужио п даље састајати се са мојом драганом, продужио сам п даље своју ватрену љубав. Био сам опијен и занесен као и у почетку моје љубави п то не услед каквог „алкохолног“ пића, већ од „нектара“ кога сам „еркао“ скоро сваки дан — са њених усана. Продужио сам као што рекох „оно своте старо“; продужио сам био опет кукати и нарицати у својим песмама. Ништа није било у стању да ме одврати од тога. Једнога лепог дапа, баш када је моја драгана у моме ватреном загрљају била, рече ми: Џосвети мени једну песму у коме листу. Њена једна реч, ва мене је била заповест. Ја сам жртвовао једпу ноћ бев сна, само да пскупим своју задану реч; да задовољим своју драгапу. Ја сам дакле песму испевао п њој посветпо под насловом: „Мојој драги“ п послао је једном белетристичком листу. Од послатка те моје песме, протекло беше извесно време и једног дана писмоноша вакуца на мојим вратима и предаде ми баш тај лист кога сам жељпо ишчекивао. Ја га зграбим у руке и почнем га прелиставати. И напђох на моју песму, алп како прочитах наслов њен, рука мп задрхта пи лпст паде доле на земљу. Једва сам се увдржао на столици; бојао сам се да не паднем од силног узбуђења пи изненађења. Био сам