Женски свет

"У

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ 17.

неко кратко време онесвешћен. Кад сам се освестио, опет дигнем са земље онај лист и опет га станем прелиставати и опет напђем на моју песму. Ах, Боже! Боже! Место „мојој драги“, стајало је „мојој раги“. Ужасно! страшно. Штампар био гладан, па прогутао једно слово „д“. Па зашто баш да се деси да буде гладан онда, кад моју песму слаже, зашто није био „сит“ као кад друге песме слаже. Изелица једна! Ја знам шта је хтео. Хтео је ваљда да ми се осветп, јер су му досадиле моје песме да слаже готово посведневно и хтео „чова“ да ми се на тај начин освети.

Био сам главу ухватио обема рукама п боно уздисао. Видео сам, како сам једно несрећно створење; један малерозан човек или „баксув“. И остала моја „братија“ ___ песници, слали су. своје песме у листовима, али ниједна није им била овако уосакаћена“ као ова моја. Дакле, овако што, само може мене снаћи и задесити. Да се ухватим за сирову грану, она би се „осушила“; да сам по несрећи капамаџија по занату, сва би се деца са капом рађала. Ужасно! страшно! Просто да изађе човек из коже; али шта ћеш му, из ове се коже у другу не може. Морао сам сносити све, што ме снађе. Што је најгоре и најцрње слутио сам да ће онај штампар; она изелица, што краде слова, саранити нашу љубав. Оно, што сам слутио, то сам п наслутио. Потражио сам и сад, као и увек свога „идола у њеној баштици и нађох је. Врло ме је хладно дочекала. Поче она одмах о мојој песми: Нисам се вели, надала, да да ћеш ме онако јавно пред светом убити; да ћеш напу љубав пропграти; да ћеш ме пред светом компромитовати. Хтео си намерно да порушит сам зграду наше љубави. И порушио си; од данас нисам више твоја, нити ћу икад више бити а и како би могла „рага“ пристати уз песника. Ове је последње речи ваједљиво и јачим тоном изговорила.

После ових њених изговорених речи, био сам потпуно изгубљен тако, да нисам могао да владам самим собом. — Био сам неспособан да ни једну речицу нисам

изговорио, која би била као одбрана, после напада.

Али сам ипак покупао да се приберем и дођем к себи. И успео сам. Стадох је одмах молити да се не срди за то на ме, јер ја ништа крив нисам за ту штампарску погрешку п почнем у најцрњим бојама да сликам пред њом штампара, који је био узрок свему овом злу. Стајао сам пред њом тако понизан, као окривљени пред судијом, доказивао своју невиност и молло за мплост. Али то ништа није помогло. Пресуда њена беше у сили — извршна и ја нисам био у праву да се противу ње жалим ни апелацији, ни касацији. (, зар је само та једна била незаконита пресуда и код људи, а камо ли код женскиња. Па зар је то праведна пресуда: она украла моје срце п ја је ва то ништа казнио нисам, само са пољупцима и загрљајима, а она мене због штампарске погрешке казни тиме, што ми одриче љубав — дакле она ме казни убиством — убија срце моје и пначе рањено. Ах, Боже! нема правде! Њој су давно очи ископали, па сад више никад неће да угледа бела света.

та сам друго знао, него да изађем из њеног дворишта, пошто сам од њене стране добро био насео. Дакле изађем ја сасвим погружен п невесео, а да би колико-толико. растурио своју невољу упутим бе право механи мога првог суседа — механџије Ставре. Тражио сам у опште друштва, да ме овако тужног и несрећног разговори. (бео сам за један сто. Није прошло ни 10 минута како сам сео, а на механска врата — указа се мој искрени пријатељ — лекар (ава п кад ме угледа, упути се мени право. Ја га понудих да седне и он седе за мој сто.

После извесног његовог говора, дошао је п на мене ред. И ја сам говорио п реших се да му своју невољу искажем као своме искреном пријатељу. И почех ла му се јадам и изговорих му укратко све шта је било. Он ме је пажљиво саслушао, па ће ми рећи: Па ниси ти сам човече, који си „насео“ од штампарске погрешке. И ја сам због ње патио, али само на други начин. Какорг — упитах