Женски свет

„ У ННИЦИЕ

ПР РГ

Др >>

18. | ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1.

га ја значајним погледом, а у себи осетих утеху: да нисам само ја, који сам због ње пропатио.

Ето како поче он: Дам ја једном штампару мустру и шаблон, како треба да ми известан број „рецепта“ одштампа: Име и превиме моје и у које време ординпрам као доктор целокупног лекарства. Али он у место целокупног лекарства, непажњом својом одштампа „целоукотног лекарства“. Ја то нисам дуго приметио, да ме није један мој друг на то упозорио. Ах како сам огорчен био кад сам један такав рецепт из џепа извадио и уверио се о пстинитости речи мога друга! И онда ми је било сасвим јасно, што готово ни једног пацијента у то време нисам имао. Бегали су људи од оне речи „укопног , јер болесник сваки тражи лека, а презире смрт.

Доктор ме је у неколико утешио; јер сам видео да је и он исте моје среће и судбине. Растали смо се, п ја од њега одох у неколико утешен.

Покушавао сам опет да своју стару љубав повратим, али је било узалудно, немогућно. Моја драгана била се ваљда заклела, да ни ва длаку не одступа од њених речи, које ми је у својој срџби и гневу пзговорпла. Морао сам гледати начин какав да заборавим на оно, што је било и да угавим онај силни пожар којп је у моме срцу био. После много прохујалих мутних дана, мука и болова, што ми их је онај нроклети штампар нанео, који је раворпо са цигло једним словом моју прву љубав — дакле после свега тога време је угаспло п пожар, који је у моме срцу бпо, и сад после пожара, стоји на том месту гар и пепео.

Е, тако је то било са мојом првом љубављу. Не бих желео да из пепела, као фенис, васкрсне нека нова љубав. Ја сам је спт п не желим никад више да ме посети.

Гор. Милановац. Влад. М. Луњевица.

, Пољубац.

С немачког.

Док бејах млада, често се питах: Румене усне што ће у мене 2

А мај ми рече весело, живо: »За пољупце су усне румене!«

А кад је магла покрила поља, Морах се питат, у чуду своме: Што бледе усне Тад јесен рече:

»Пољупци страсни криви су томе.« Томир.

сар

Душа моја болна Љупке слике ствара; Та и нојца црна Има својих чара!

у нам ој а.

Та цветак је мио И када се суши, Те нам сету неку Побуди у души.

(Ох! па како срце Да ми се не нада, Како зрачак среће

Беч, 1904.

Да и на њ не пада>

даје: