Женски свет

Бр. 2. 2 године редовно похађају, те да потпуно изуче крој и шав. После навршене две године, изучене ученице имају право из школе иступити те за себе радити или и на даље као помоћне ученице у истој школи остати, помажући почетницама, али зато добијају -одређену месечну награду. Но осим редовних ученица, изгледа, да је цело наше грађанство умело да схвати добар смер наше добротворне женске задруге, те видимо, да су се одмах при отварању исте у школу уписале кћери наших најодличнијих грађана. Врле Српкињице уписане су као приватне ученице, те плаћају 4 круне месечно а раде само по подне у истој школи и то за своју потребу. Оне вредно похађају споменуту школу, предњаче млађима лепим примером и показале су

до сад знатна успеха. А сад да пређем мало и на унутрашњост

школе. У споменутој школи влада највећи ред и дисциплина. Основана су и исписана дисциплинарна правила, која се у школи налазе и по којима се свако има владати, који раденичку школу похађа. Реду школи тече најбољим током. Наруџбина има много а отправљају се тачно и на опште задовољство свију поруџбеника. Надзор око наручених ствари као и око реда у школи, воде за то одређене гђе одборкиње, које не жалећи труда, долазе сваки дан

по једна, те пазе, да школа никаква уштрба не трпи. Оволико за сад, а надам се, штов. г. уред-

ниче, да ће цело Српство бити задовољно са почетним нашим радом а и доцније бићу слободна, да Вам саопштим верно — даљи рад наше раденичке школе. Оволико сам хтела својој српској дужности задоста да учиним а уједно пружим прилике драгим читаоцима и пријатељима овога листа, да упознају племениту и узвишену цељ као и рад наше вредне женске задруге и слободна сам препоручити сваком срп. месту, где су оваке женске задруге и где се разна корисна друштва већ налазе, да оснују И они по могућству и снази својој таку корисну раденичку школу, те пруже прилике нашој сиротињи, да заслужи себи свакидашњи хлеб,

а као награда за њихову дарежљивост биће топла молитва и сузе радоснице управљене

благоме Творцу оних сиротих, којима је тим начином осигуран овај тешки живот и раду њему. Преблаги Творац чујући топлу молитву И хвалу своје миле деце, излиће свој благотворни благослов над њиховим добротворкама.

ЖЕНСКИ СВЕТ 35:

Па може ли ко замислити и пожелети лепше што од овога! Није ли то заслужена хвала и достојна награда >

Бог нека благослови и даљи рад ове вредне школе, нека им улије воље, снаге и одушевљења, да и даље ревносно И вољно раде те тиме заиста докажу, да су наше вредне гђе задругарке дика и понос целога нам народа. У то

име нека је срећан. и даљи рад! Вршчанка.

Из Даровара. (Гостојинска забава.) Шта може шака Српкиња у овако малом, ал чаробном местанцу учинити, показаше дичне госпође наше! — Не жалећи труда, на челу са предсједницом својом, гђом К. Добровић, потпредседницом П. Јовановић, благајницом, гђицом Маријом Марковић, учитељицом, и осталим одбором, то је нешто, чему смо се дивили не само ми, него сав онај страни, несрпски свет, који је амо из све околице на ту забаву дошао.

Замислите си забаву, коју извађају ђаци из пет разреда основне школе са певањем, преставом и декламацијом. Замислите си те мале анђелчиће, кад што у народној ношњи, што у белим као снег сукњицама изађу пред публику, заступљену од највише аристокрације, до сељака и сељакиња наших, замислите их кад на први знак свог коровође, уваженог г. учитеља нашег Саве Секулића запеваше без страха у 2 и 3 гласа сложно, бурно и са свим ниансама од рр. до Н. прву своју песму, и. изведоше ју, као и остале уз бурно пљескање и клицање публике, а сузне очи од радости женског света, па је и то већ доста. — Ал кад видесмо малог Стеву Станојчића, и Душанку Марковићеву, који одекламоваше своје песме тако, да би им на том позавидео и многи уметник и многа уметница, е онда се и нама очи засузише, онда и ми кликнусмо:

Блажен био, ко вас је родио И на овом и ономе свету.

А тек кад је дошла представа: ђаци пред Чика Јовином сликом, — ту и властела наша, која не познаје потпуно српског нам језика, била је тако дирнута, да је чешће рубац очима приносила.

Хвала зато »Српском Гђинском Друштву у Даровару«“, које нам прибави већу забаву, него би ју виђели и у већим градовима! Хвала госп. Сави Секулићу, који није жалио труда, да онако