Женски свет
Бр-' једну згодну зграду бесплатно. Но пошто општина такве ствари не може рјешавати без своје екупштине, остало је то питање још неријешено.
Одбор је изнио пред скупштину још један предлог о почасном чланству. Сјећајући се са благодарношћу човјекољубивог рада племените госпође Мис Аделине Павлије Ирби предложио је за почасну чланицу. Без дебате и икаква приговора скупштина је једногласно усвојила овај предлог и на тај начин исказала своје признање племенитом и човјекољубивом раду ове велике српске добротворке.
Рад Орпкиња жена подстакао је и млађе женекиње. На ове су се угледале п Српкиње дјевојке, цвијет бањалучке жепеке омладине. Удружене приредиле су у очи поклада забаву у корист дјечијег забавишта, Одавно Бањалука није видјела укусније намјештене вале, као што је била то вече. Програм је био одабран, а пзвеле
ЖЕНСКИ СВЕТ 85.
су га готово саме приређивачице. Свака је тачка изведена врло добро и на сваку се хорила сала од одобравања и допадања. Неке су се тачке морале понављати, јер друкчије се није хтјела публика умирити. Послије концертног дијела изигравана је лутрија. Добици су били од самих женеких ручних радова, а било их је до 11 комада, све по избор ствари, што су их израдиле вриједне руке приређивачица. То је била управо као нека мала изложба женскога ручнога рада. Игранка је трајала скоро до зоре п свак је отишао кући задовољан, што је провео ноћ на врло угодан начин. Морални успјех био је, може се рећи, сјајан. Ништа слабији није био ни материјални успјех, јер је преко евију трошкова остало чистих 890 круна. Међу приређивачицама. се нарочито заузимала и савјетом и дјелом одборека предсједница госпођица. Анка Дракулић, српека учитељица. „Српска Ријеч“.
еф
се осом ___-__-__()__-_
55
~ ЛИСТАК.
Еви Сребрн ланац.
Никола и Мита били су ортаци, су најбоље столарске ствари. детињетва били увек заједно. А обојица су још од њихове ране младости остали (без родитеља. Џмали ву и једног пстог етараоца, који даде 060јицу да азуче столареку радњу. Тако су они заједно изучили занат, заједно (се ослободили за калфе и заједно пошли у свет (у вандровку као што обично кажу). И кад ву се пзвадили за Мајсторе, Никола, који је имао нешто мало имања, понуди Миту, свога друга, да заједно раде. А Мита драговољно прихвати његову понуду. Као младићи они се побратише и били су нераздељиви.
Мита је био вредан, озбиљан, радио је неуморно.
Никола напротив био је доста лакомислен, а није се много ни кидао у послу. Он је све олако узимао, често и на штету самога заната, те га је Мита извлачио махом из неприлика. Понедељником није скоро никада долазио у радионицу, јер је недељом ноћу проводио по пивницама. Али Мита је све то подносио трпељиво. Прво, што га је волео, а друго, што се осећао обвезан према њему. Јер да није Никола дао новаца не би он могао постати мајстор. Они су ипак живели као
израђивали Они су од свога
два рођена брата. побратиму :
— Нићо, брате, имам нешто да ти кажем.
— Шта је, Мићо, шта имаш да ми кажеш.
— Нашао сам, брате, ваљану девојку па хоћу да се женим. Има нешто и новаца. А отац јој је поштен занатлија, бравар, па ће нам и са те стране добро бити. Он ће нам, као што ћемо и ми њему, ићи у свакој прилици на руку. = Па шта велши, Нићо2
Нића се насмеши и погледа га па рече:
—- Па нека ти је сретно, брате, немам ништа против твоје женидбе. А надам се да Њемо и даље остати заједно са радњом 2
__—- Ти знаш да се ја не желим с тобом растајати. — Е то ми је мило! А како ти се девојка и чија је кћи;
—- Отац јој се зове Марко ковач, а кћи Марија.
— Е брате нека ти је сретпо! породицу, ваљани су људи.
—- То ми је мило да си и ти задовољан.
Једном Мита рече своме
задовољно.
зове
Познајем ту