Женски свет

Бр. 5. ЖЕНСКИ СВЕТ 107.

Јесен, лето, пролеће.

По врху је брега Већ прамење снега, Око њега облак

С муњама се вија, На подножју брега Цвеће се развија.

И на мојој глави Снег се већем јави;

Сунце моје греје,

А око нас доле

Пролеће се смеје. На Ускре 1905.

—===аф- 350 О.

Глава ми се диже, Да је бури ближе: Да прихваћа муњу, Што се по њој гони — Још је благе росе, Да пролеће мило

Од громова склони.

Од те буре сиње Спопада ме иње; Ал кроз облак брпга Ал ми срце врело Не боји се студи: Јер ти, љубо, сунце На мојој си груди.

Отуд, сунце јарко, Ту је лето жарко; А у твоме оку

Те око нас отуд Распролетило се.

Нека на врх брега

Пада прамен снега,

Нек побели глава

— То ми није штета Пролеће нам само

Нек око нас цвета.

До последњег даха.

Теби, зоро —

| Јасним зраком што си Разгонила облачину чаме, Расипљући кроз јутрењу румен Благу светлост и милошту на ме;

Теби, сунце Чиј се огањ жарки На све стране благотворно стере,

57-—_И-копрену са густога мрака

Сјајем својим што скида и дере;

Теби, данче —

Где но лахор благи Над недрима миомиром мири, Изнад којих, као чувар будни, Стег чедности гордо где се шири;

Теби, ружо —

Што си сваком куту Меки мирис разасути знала, Искру светлу од љубави жарке Из градине што си узабрала;

Теби, теби —

Теби - душо =

Из пухора пламен Жаром својим што си разбуктала, Оронулом и смрвљеном срцу Нове снаге што си знати дала;

Теби, вило —

Што с висине гледаш Лажне мине удварачког света, Од провидног њиховога смера Што ти понос високо одлета;

Теби, звевдо = Поборнице свесна Као бисер чистих идеала, "Зраке твоје што расипљеш вољно Сред језивих јада, посред зала;

Теби, срећо —

Којој равне није, Чиј се нимбус у колут извија, Моја скромна, моја жељна песма Око груди твојих се припија;

Певам и попевам, Како умем и док имам маха; А певаћу и од сада радо,

Све до смрти, До последњег даха.

Бедералд.

Јова.