Женски свет

110. ЖЕНСКИ СВЕТ

— Говорићу ја с њим — рече господин грофесор са отменом небрежљивошћу, јер између осталога веровао је о себи и то, да зна енглески, а међутим запамтио је само неколико обичних речи од дечје гувернанте Енглескиње, а и те речи не стајаху ни у каквој вези са медицином.

Генерални штаб је, као сваког јутра, чекао у библиотеци с покорном трпељивошћу улаз госп. професора, који је подсећао на тријумфални улаз римских војсковођа. У светилиште смео је ући само лепо очешљани асистент, да пријави има ли што ново, и да прими налоге. Онда је саопштио његовом благородију и најновије шале и политичке новости, као и најновије сплетке лечничког света. Ту су се оговарале остале клинике, и ту је падала строга критика на чланке стручних листова. После тога долазила је јутарња визита, посете болничких одаја, где се велики научењак већ с потпуном пратњом појављивао. Његово орловско око приметило је свашта. Бацио је летимични поглед на таблу електричног звонцета и укоравао је оштрим гласом мимопролазећу сестру:

— Зар не видите, да је број 8 звониог Зашто не идете к њему 2 Научите се реду!

Калуђерица би скромно одговорила:

— Баш од њега долазим господине професоре. Господин професор се намршти. Није задовољавало његово правдољубље, да нема он право. Мргодно погледа у калуђерицу, која као кип стајаше пред њим. Беше то краљевска појава. Лице јој је идеални тип германске лепоте, хладан поглед јој одаваше здравље и енергију скопчану са чаробном смиреношћу. Да је господин професор тако познавао људе, као што је то о себи мислио, могао је из тих очију прочитати, да та дивна калуђерица неће никада пркосити ни дурити се, неће се наћи увређена, нити ће правити интриге, јер стоји много више свега тога. Али господин професор беше сувише горд, а да би своје штудије опробао на слугама, те махну својом брижљиво негованом руком калуђерици да иде за њим у општу болесничку салу. Овај пут беше за сироту Перегрину као да је прошла кроз шибе. На њу се осу море грдњи пред докторима, болесницима и слугама. Њена невештина, ограниченост, расејаност, њена незграпност у покретима изнесена је као ужасан пример. Од ње је могао сваки научити, како

Бр. 5. није слободно поступати са болесником, како не тпреба јастук наместити, и како не треба што око болесника радити. А друга сестра Перегрина слушала је све ово са непоколебивом мирноћом. На лепом лицу њеном није се ни једна црта изменила, трепавице јој се не мицаху, а мучеништво њено престаде тек код последње постеље. Ту господин професор остави сироту калуђерицу на миру, јер је морао сву своју пажњу концентрисати на своје знање енглеског језика. А ова пажња, или боље рећи знање језика, беше и овако малено, јер болесник не разумеде ни речи од онога, што му је господин професор рекао. Наравно, он сиромашак није научио енглески од гувернанте своје деце. Стање већ беше постало критично, и господин професор, одмахнувши с презрењем руком, хтеде већ болесника напустити. Но у том приступи сестра Перегрина, те поче беспогрешно и течно разговарати са болесником, који од једном сав просија од радости. Затим се калуђерица сасвим просто обрати господину професору и протумачи му мирним и бестрасним тоном речи болесникове. Сиротица! Бољег начина већ није могла наћи, да изазове против себе мржњу овог великог научењака. Зидови библиотеке дрхтали су од гневних испада госп. професора. А палица доброга мњења би преломљена над главом сироте сестре Перегрине, која беше нова несрећа за клинику, чије лице, као луткино, само по себи одаје глупост, која се из неизмерног мора свога необразовања неће никада издићи, која је сигурно кћи каквог шустера у Грацу, а и енглески је ваљда научила од каквог вагабунда. Затим је следила још једна општа критика, која је олимпијским гневом пала на цео табор милосрдних сестара, које осим оно мало рутине, што им се тешком муком намете, другог знања немају.

Узвишени овај гнев стишао се тек онда, када је ушао слуга и дубоко се клањајући јавио господину професору, да га у његовој соби

чека један стран господин, који му је и своју“

карту предао. На карти је стајало име: кнез Валденбург-Ауерштајн. Срце господина професора закуца живље од радости, али ипак сачува своју мирноћу.

· —— Опростите господо, али морам прећи у своју собу. Његова висост кнез Валденбург ме тамо чека, но одмах ћу се вратити. Тиме одјури, оставивши на лицима слушалаца зраке своје

ај

Мрђа лава= ата —--к. _