Женски свет

ЖЕНСКИ СВЕТ

103.

Бр. 5. да дећа јабука 1 ап јађћа појаз 1 јој таефле и. ралики ртед папа зуша — прича стари Крашован. — Опдак пи пј; убе пе уфто — тада 1 падохепја 149 по гол катлати, а совн 81 јији, а опр 50 Фато ђазка. Тоталпо 1 усвојио зе, рјетшто — 10

ве зуб (зове) зргагда.“ То бива дакле у Четвртак пре свадб је. Сад долази у С 6 богу пре свадбе још

једна свечаност, кад долази стари сват момачкој кући, да шију „вео“ — барјак за чауша. И та је свечаност псто тако

по типару прописана п искићена, као да је за позорпицу удешена или да је пе китпо онај гуслар, који нам је опевао женидбу Душапову. Па тек онда долази права свадба: први дан код девојачке, други код етаросватске, а трећи п тд. код момачке куће, па онда долазе „уза — дароносци од девојачке куће, па „ртођуапје ходе па Ђтоди“, па рапшвање „зђео“-а, па испраћање кума пи старога свата, па сечење преслице млади, па „ортуапстје“ — прво гостовање у тазбини — све тако на душак, да ппсу друкчији данас ни најсрпскији сватови ни у самом Сентомашу. Не то, пего тако се је женио само Краљевић Марко, па кума куми Грчића Мапојла, барјактара овог п овога и т. д. па неколико конака, до девојке, а неколико опет од девојке, па се узбуни цело Балканско полуострво, а овде иако се није увбунила цела Угарска, а оно се чује у свих седам крашованских села, кад се један жени. “Тако то стоји записано и биће прилике,“) кога, буде занимало, да се на другом месту свему увери, а ја овде нерад до зоре да раввевем, само Бу још неке моменте да пстакнем.

Ва мој смер је и овако доста. Ко повнаје живот српскога сељака, па све сравни са обичајима кратованским, видеће да. се у многоме подударају; а то је посредан доказ да смо некад Ја били, јер Трашовани нису могли те обичаје овде повајмити од нас већ и због доскорашње одељеностп од наших насеља овде, него су их као старину из старе домовине донели са собом. А кад међу њима истак-

#) Штамшаће се у „Научном Зборнику“ Матице Српске.

немо и оваке драгоцене остатке: цео склоп сватова опомиње на клавичну старину српску, очувану у народним песмама нашим, моралну пареку: „Розје Воса пајртуо је Кит“ — пастела; увек и код њих и крштени и венчани уједно, славу кренога пмена са истицањем старосватског ручка као пешто особито овим речима: „тибак Јер Као па зјауепји“, да венчање бива увек после велике мисе пре подне — као и у православних после литургије, употребу тамјана, прекаде и молитве пре ручка на свакоме месту, „одкикапје“ о православном Ђурђеву- „дне, па колач, без којега не прође ниједна свечаност у ЕКрашована, а који краби и нашу трпезу о Божићу, о слави и гозби свакој — онда је довољно јасно да су Крашовани наша рођена браћа, која су се у вла времена откинула и од дома и храма прадедовског, па и погача, ћилим и „згрека ођјаја“ могу посведочити да смо се негда и обували као браћа у једнаке обојке и покривали и дичили истим рукотворинама, те им и то од брата ва спомен остаде, да се по томе ето у туђини нађемо и познамо, као што смо и ми п они тражили преко хлеба погачу, која нам сад често горко пада.

Ту сродност нама, која излави из обичаја њихових, показује и говор крашовански, алп се па лексикалне стране њихова јевика види и то да се у њега увлаче већ поред неких немачких и мађарских особито речп румунске, те Крашовал не каже ни „јегић“ ни „хлеб“ него „рта“; ни „одећа“ ни „хаљина него „соје“; не „проја“ — него „твајај“ Е не ушешир — него „рајапја ; па и убумче ти „момак му се вове „јев“ и „топе“, „тимшир му је „гођобја“, а „рутица“ „гел пјога“ ит. Д.

Изгледа нам тај огранак народа пашега као још жив п зелен грм храстов, али га већ прорашћују разне биљке паразитке. Оеновни карактер му још даје бујна храстовина, али остане ли и даље усамљен и необавештен као задњих 2500 година, онда — као што сведочи Јабалча и Камадот — опасност је врло близу да се претопе у друге народности.