Женски свет

Бр. 7—8.

ЖЕНСКИ СВЕТ

161.

У споменицу.

Из сна мртвог ти ме прену, Понова ми живот даде, Убриса ми плачну зјену,

Васкрсе ми мртве наде. Алексинац.

Ђе се беше туга свила, Ти засади шарно цвеће, Ђе је зима вечно била, Ти дочара прамалеће.

За ту љубав, за то благо Узвишене душе твоје, Ево теби, чедо драго,

Ја поклањам срце своје!.. Авдо Карабеговић.

оре:

/-

Владичин гроб

Пјесма у прови.

Блаженој сјени тј митрополита Севастијана.

Тијано зимње вече спушта се на замрзлу и 'туробну земљу... Небо је блиједо и пуно јасноће, само се преко њега по нека тамна пруга превукла од тамнаво зимњих облака. Страшан вјетар Фијуче у сводовима хладног зимњег зрака, и крши замрзле и осушене гране заспалог

дрвећа, стресајући са њих — бијело иње... Стара црквица до пола у земљи, као остатак негдашње славе и величине, — пјесме и попјевке тихо и нијемо зебе у великој и језгровитој тишини — у студноме зраку зимњем, осјећајући дубоку и неизмјерну тугу и велику сјету — за минулим временима !...

Пред њом у узаној авлији, ограђеној тврдим каменом, почивају неколико уздигнутих хумки, које се ваљада још од старих дана и срећнијег доба —— овде налазе. У сред њих примјећује се и једна новоуздигнута хумка, са малом али чудноватом крстачом. Чело гроба жижка и свијетлуца мртвачким пламом, малено кандило у плехано-бијелом Фењеру, освијетљавајући тако новоуздигнуту хумку. Уздишући и тупо корачајући, шкрипила је подамном смрзнута земља, примичући се гробу. Загледах се у ону чудно-

вату крстачу, која не бијаше ни од дрвећа, ни гвожђа, ни кама, но сплетена од горскога цвијећа .:.

Загледах се у њу боље и спазих слабуњави сјај слова, који казиваше: да у гробу почива млади и идеални владика... Владика, свето и небеско лишце правде и истине, врли синак народа својега... То су биле ријечи које су ми вијерно оцртале живот оног — што у гробу овом почива. Премишљајући тако, два јака млаза суза облише ми охладњело лишце и скотрљаше се на владичин гробак. Ускоро се тргох. Прекрстих се и побожно цјеливах свету урну — и једва чујно изиђох из нијеме црквене авлије...

Изашао сам на пут. Више мене на брдашцу у окриљу сребренкасте магле уздиже се град. На њему се једва примјећује свјетиљка. На улици ниђе живота. Вјетар још страшно Фијуче. Испод мене Вардар страшно буче — и као да

и он јеца и нариче — за сретним добом. Скотље, 1905. год. Јово Г. Поповић.

аре

Српска мајка са Косова.

Чедо мило, мој зумбуле рани, тепа мајка њежно чеду своме и за тебе наступиће дани

кад ћеш роду послужити твоме.

Јунак буди к'о Краљевић Марко, таковим те жели мајка твоја. Српском роду буди сунце јарко, кано Милош косовскога боја.

Па мачева кад нестане љути

да с мишицом душманин обара, а ти удри оним другим путем неумрла дична Светозара.

Гуња, 7. децембра 1904.

<-.

Лазар Пешић Јованов.

– === Ву увен-===