Женски свет

Бро 76.

који нема више ни времена ни снаге да подигне рушевине свога живота. Али за велике људске фамилије, побеђени народ, потчињену народност и гоњену веру — горка пресуда није нимало праведна. Потсетити се прошлости, ма и врло далеке, векова хероја и апостола, правичних законодаваца и светаца, триумфа старе вароши, слободе савести — то је једна утеха, једно врло чисто усхићење, зрачак наде. Тако се и свет, ожалошћен призором своје личне покварености дуго сећао једног наивног (безазленог) места, своје прве колевке, које је сада напуштено и затрпано купинама, коме се окреташе као ка изгубљеној отаџбини, о коме нежно сањаше и чију стазу тражаше заљубљено да пронађе. Традиција о Зем. Рају је општа. Браманска Индија и Египат, Халдеја, Персија и Асирија опомињаху се у исто време кад и Израиљ, једне срећне земље увек плавог поднебља, где цвеће не вене никад, чији плодови садрже свеколику ученост, где извори теку, чија је вода бесмртни напитак. Ово је била религија Старе Азије видљива још и у митологији јелинској из златнога доба. Али је ово стављено и у образиљу хришћанску да освежи вековна сећања Истока и да највећим узбуђењима и најтежим мукама људскога срца оплемени библијску визију. Већ од прве епохе Хришћанства Рај земаљски занима докторг и просте правовернике. Много је људи веровало да ће душе изабраних, откупљене крвљу Христовом, душе добрих хришћана, очишћене дугим постом, дочекати страшни суд и васпостављење вечног Јерусалима. Миленари%) доказиваху да ће привремена влада Христова над земљом повратити стадо Божје у крило цркве одакле је Адам прогнан. Природне и историјске несреће, уништавање сваке цивилизације и културе, разбијање читавих народности, насиља варварских раса и за-

#) Људи, који говораху да ће свет 1000. године пропасти.

ЖЕНСКИ СВЕТ

165.

страшивање јеретика распаљиваху апокалиптички терор и чињаху још милијим изглед Старог Едена.

У каком се неприступачном кутићу света скриваше он под стражом Арханђела са ватреним мачем у руци, окружен трњем, демонима и чудовиштима2 Врло далеко. на Истоку, опште је мишљење било, преко Еуфрата и Персије; али што се путници дубље упуштаху у Азију, тим више истраживање биваше узалудно, обмана и нада рашћаху, без престанка. Редом су га замишљали у Индији, на Тибету, у мору цејлонском и Етиопији. Свети Жиром га беше поставио између неба и земље, незгодно место за хаџилук. Неки доктори обдарени моћи уображења замишљаху га на најближим бреговима јерусалимским. Али по несрећи, говораху они, рука је Божја све разрушила. И одовог географског знања направи се једна китњаста и замршена легенда као шарени прозор какве катедрале: Живео Адам на истом месту где ће се једнога дана подићи света варош, за тим га праунуци закопали на Голготи; јабука непослушности, кобно дрво, даје Спаситељу, Исусу, грађе за крст му, света вешала, намештена над самим гробом Адамовим, и крв Исусова капље на кости првог грешника, нашег праоца.

Тако мишљаху богослови, песници и испосници. Али невине душе не слагаху се са догмом да је земаљски рај неприступачан или за навек отклоњен. Недотакнут“ Рај, сав у зеленилу, пун птица певачица, мириса и осмеха, очекује при вратима полуотвореним повратак људи: — ево дакле, наде и утехе за све који на купинама, на путу, остављају парчади меса, па тешко уцвиљене душе, за младе калуђере који клече на хладном камену олтара и за све хаџије овога света.

Тада велики хришћани келтијског света одрицајући се Палестине, Азије, ватреног индијског мора гледаху к западу, к сутонском пределу, где сунце