Женски свет

Бр. 7—8.

кати сличних визија. Земаљски је рај за навек избрисан са планиглоба, али он ипак цвета, некако идеално, у дну душа. Легенде су. символи чија завеса често допушта да се завири у бесмртну стварност мисли и живота. У данима туге, срамоте и очајања ми радо сањамо о изгубљеном рају, обећаној земљи, хоћу рећи о добу кад су наши очеви могли уживати више мира и милосрђа, доброте и слободе. И ми

ЖЕНСКИ СВЕТ

167.

смо готови да узмемо путнички штап св. Брандана. У Солуну, у Маћедонији 1903.

С Француског превео те + Панајот Анастасијевић“)

#) Преводилац, одличан матурант српске гимназије у Солуну, родом Србин Маћедонац, погинуо је ове године у Солуну приликом земљотреса. Затрпале су га зидине гимназијске зграде. Професори и школски другови сахранили су га најсвечаније. Овај састав, што га доносимо јесте један од последњих радова младог и честитог покојника. Лака му земља!

Уреднишлаво.

одар

У албум мајци.

Што ти згреши родитељко, Што ме с тобом раставише2 Зар т' из срца нисам нико,

Зар љубави немаш више> Алексинац.

Немој мајко, Бога ради, Поклони ми љубав своју,

Да бар живим још у нади Не убијај срећу моју!

Срце моје теби жели, Теби пева, тебе слави, О па дај га развесели

Родитељске ти љубави! Реља М. Гавриловић.

~ оре

Теоретично кување.

Наше госпођице кћери волимо да накинђуримо спољашњим и унутрашњим накитима, да би се што боље допале на удадбеној утакмици. Ако су лепушкасте, није тешко њихову спољашност још привлачнијом учанити: што већи фризур, што кипошкији шешир на улици и што изрезаније одело на балу... то је многој мами идеал лепоте,

Унутрашња тоалета већ мало теже иде. Ваља да зна свирати у гласовир, певати, француски и немачки натуцати; ваља да пма површно појма о свачему, да би могла у сваком разговору по што шта рећи: ваља да разуме и нешто салонске ручне радње... пије потребно да бар нешто потпуно зна! А и наштог Ко још тражи од девојке да зна штогод!

Главно је, да је лепушкаста! И да и спољашње и унутрашње красоте своје уме како ваља пред светом показати! Осмејак нека јој је бајан,

поглед несташан, брбљање мило... Ако би јој знање у печем запело, одсмеје се, рекпе коју п дражесним руменилом на лицу промуца: — Ах! ја сам тако глупава!

А нико јој на то не каже: »И те како!«

Него сви се топе од милине: »Ах ала је златна! Ала је слатка!«

А нађе се п удварача доста, п више него

доста! И од многих један нанђе на лепак! Говори е мамом и верење се одржи.

= Ох! Ох! упрепашћује се мама. На једно смо заборавили: Чедо не зна кувати! Брзо шешир, па хајд у школу кувања.

Две недеље похађа кћи школу кувања. Међу тим треба се бринути и о опреми, а треба и младожењу приказати сродницима... за две недеље једва да се десет пута нађе код огњишта. За то време —— поред довољно надзора и помоћи збркеља какав маз за торту, мало мајонеза врло сумњиве боје и некакво назови тесто за теј.

Али је младожења до ушију заљубљен, пожурива венчање... куварека наука се прекине... већ ће се она увеџбати крај свога огњишта,

Да богме! првих месеца и не мисле на друго осим на нежности. Па онда мама се побринула за ваљану слушкињу, која чини излишним, да се и млада госпођа „брине о кувању.

Ах се један пут догодило, да се Ержа разболела. — Богме ко ће нам данас скувати ручак“ — пита узнемирено муж.

— Па ја! — одговара поносито жена. Па да што сам учила кувати 7 Мете цвикер — то на сваки начин олакшава