Женски свет

Бр. 7—8.

прилажаше. Кад би после ужине, Љубица се повуче у собу, јер је осетила јаку главобољу. Седећи на дивану од једном чује из друге собе ове речи: „Сидо животе мој, буди моја убрећи ме“. „Твоја, сам и срцем и душом“. Више нити "је шта чула, пити видела, била је ван себе. То беше глас Цветков.

Ка, је друштво приметило да већ дуго нема. „Ђубице, стапу је тражити, и нађе је Сида онесвешћену. Кад себи дође рече матери да осећа јак бол у глави п да бп хтела кући. Врате се одмах, ал ту ноћ добије „Ђубица јаку грозницу. Одмах дозову лечника и оп рече да је опаспо, јер је пала у врућицу. Осам дапа била је •Бубица у највећој ватри да пије к себи долазила : борила се између живота и смрти. Ва све то време Спда се не одмпцаше од њене постеље. Али нико није знао шта је узрок тако наглој болести, пи ако лечник констатоваше да је болест наступила усљед душевног потреса. Кад прође осам дана би .„Ђубпци мало боље, али три недеље не смеде из постеље устати. Зато време Цветко ис-

прови Сиду, прође и прстен а сватови буду закавани на Митров-дан. (Сида сваки дан долажаше „Бубици,

али никад јој се не усуди о својој свадби штта споменути. Једнога дана „Љубица је сама запита: (пдо кад су тип сватови Зашто тајиш од мепе, ја све знам, све сам чула. Ти ниси крпва, ти га исто тако волеш као и ја. А и он је морао својим родитељима учипшити по вољи, знам да је и њима сада мило, јер ти им носиш много већи мираз него ја што пмам. Ја ти желим буди толико сретна, колико сам ја несретна. Више није могла рећи, паде јој око врата и стане тихо јецати.

Од тог дана „Ђубица телесно све више

ЖЕНСКИ СВЕТ

_ увек.

179. малаксаваше, јер њена душа беше болна. „Лечник јој више није могао помоћи. Дан за даном дође и 1 Митров-дан п Сила се тог дана вепча са Цветком. Настаде зима; „Њубица леже поново у постељу. Кад ослави пролеће, њој све горе. Спда Јој је долазила који пут, храбрила је у болестп, али Љубица на све то вамо ћуташе, већ се била предала п чекала суђен час, који ће је раставити

с овим светом, на ком она тако мало уживаше. Кад би пред У скре дозове „Љубица

к себи Сиду и рече јој тихим изнемоглим гласом: Драга (идо! ми смо ваједно одрасле, волеле смо се као сестре, ал ево се приближује час, кад ћемо се растати за Ти зпаш шта ми је сломило ерце, сломило живот. (Отога сам те дозвала да ти рекнем, да праштам вену и да лако умирем, кад знам, да је тебе усрећио, јер ти га псто тако волеш, као што сам га ја волела. Ја ти желим да си с њиме

потпуно сретна. Сад ће бити година како примих од њега овај цвет — белу

љубичицу — затим јој покава у медаљону увелак љубичице — више пије могла говорпти, кашаљ је стаде гушити, још једва рече: повдрави га ..

Баш на Цвети на рукама своје мајке испусти „Њубица своју млађану душу,а велико звоно са Успенске цркве огласи смрт њезину.

Као анђелак лежаше, бледа у самртничком одру, а око усана играше јој осмејак, као да хтеде рећи:

Главу јој увенчаваше као нимбуес мученички, венац од белих љубичица, то јој беше последњи поздрав од Цветка и Опде — последња љубичица.

Земун, 12. октобра 1896.

тТ Вукица Вуканова.

о есман (== рвие - =

Милостиња. ( )

Превод Раде Крајиновића.

„Немам ништа за вас драга госпођице, бали ништа... ништа. Дођите за који дан доцније. С богом!

Јацинта Хавел погну главу и изађе напоге.

Колико је пута за ових неколико дугих не-

деља чула ову посведневну фразу, која убија сваку наду и чији ужасан замашај неслуте чак ни они, који је говоре.

Млада девојка упути се тешким кораком низ Кме де Ја сћајзе, дође до насипа Воп Магсеће