Женски свет

180.

ту скрену мало у страну, па се спусти на клупу да се мало одмори и да црибере мисли, које беху поколебане, услед поновног разочарења.

"Дакле свуда једно пето! Све посредничке радње ш заводи, као за опкладу, са циничном равнодушношћу, украћивали_ су јој могућност, да дође до парчета хлеба и одбијали су је на овај начин од свога прага.

Дођите опет! То је лако речено. Али што је време брже пролазило, то су и она незнатна средства бивала све мања и мања, а тиме је немаштина све упорније куцала на врата, а живот је био све тежи и мучнији.

Јацинта помоли ноге испод пепељасте хаљине, која је још могла неко време да поднесе и баци суморан поглед на-евоје прилично изношене ципеле.

А ни најмањег зрачка од никуд, који би давао наде на бољу будућност! Два месеца беху већ, како је изгубила место, које је заузимала у једном заводу, као учитељица музике, а сад при најбрижљивијем настојању, није могла да нађе сличан положај или неко друго занимање, које би је ставило у могућност, да свој живот бар на тај начин у неколико осигура. Кад је јутрос платила унапред кирију за своју собицу, остала су јој још само 2 златника у вредности од 40 динара, на које је гледала, као овеба» на сунце и већ је предвиђала кобан час, кад ће и њих нестати.

Па шта онда 2

Боже мој! Како је непојмљив и горак живот маадог и самохраног створења!..

Док је она овако сама собом говорила, беше се већ и ноћ епустила, она влажна пролећна ноћ у којој још трепераше лака вечерња светлост, која се просипаше по предметима, док је

утон сасвим не обузе.

У мраку, који биваше све јачи, нестаде контура, сенке се претворише у маглу, која прекри дрвећа и даде им фантастичан изглед.

Обала не беше још осветљена. Јацинта баци поглед по својој околини, па презну кад виде, да је сама самцита па овом усамљеном месту.

Зароњена у своју тужну сањарију, од једном осети хладноћу. Диже се и хтеде да пође на ниже према осветљеним кућама, када изненада покрај ње искрену једна сенка,

„Госпођице, ја

Јацинта се трже, као да је хтела да бежи, погледа механично човека, који је ословио. Зрачак светлости паде од некуд на ову сенку и она примети млада човека са великим пепељастим очима, високим челом, које беше покривено враном косом, у доста пзношеном, али чистом врс“ капуту, закопчаном до браде.

Са једним покретом он заустави — он задржа госпођицу и рече:

„Роспођице, не бојте се. милосрђа 4

. Напротив имајте · Дајте ми неку 1 маленкост, да купим

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр 7—8:

парче хлеба. Од јуче из јутра нисам још ништа окусио!

Овај потмуо изнурени глас, који беше прави израз оне унутарње борбе, која се противила овом учињеном кораку, гануо је веома Јацинту, она се маши у џеп и рече: У

„„Драге воље и ако сам сама спромашна...

„Баш зато се и обраћам вама , рече овај чудновати просјак, „цео дан лутао сам тамо амо, паћен љутом глађу, што пара утробу. Нека би дао Бог да будете поштеђени од ове страшне муке. Нисам имао образа да затражим од некога помоћ. Нисам знао како се проси... Онда сам дошао амо, у нади, да ћу на овом дечјем пгралишту наћи неку кору хлеба, коју су деца од своје ужине оставила, али се п ова жалосна нада није испунила... Тада приметих Вас, где седите на клупи замишљена. Ваше благо лице, које носи жиг бриге, — на сваки начин материјадне бриге, — окуражи ме и даде ми нову наду, ново поуздање и од једном сину ми у глави мисао: да сте добри... да ћете мој живот појмити од другога... Од како сте сели, ја сам се скдонио тамо иза дрвећа, јер се ипесам могао да решим, да вас -ословим. ..

Јацинта држаше свој новчаник у руци, очи јој бејаху пуне суза.

„Ви сте без занимања г Ви се нечим занимате 2“

Са неисказаним огорчењем, непознати махну главом.

„Не... камо лепе среће, да је тако... Ја сам потомак једне од оних затуцаних породица из Прованса, које су тежиле такозваном независном занимању ... Каква иронија... Учио сам медецину, па пошто сам био спромах, то сам морао

"и сам зарађивати, те сам тако то време био и

наставник у једном приватном заводу. Ах овај пакао! И ко би ми то онда смео рећи, да ћу опет пожелети... Па ппак је тако! Пошто није било довољно Ђака, то сам отпуштен пево Мрсал НАРИТИ, да нше без леба, а сутра без крова!

На дну малог новчаника спјаху се она два златника пред очима снуждене девојке. Она се сети, да је то цело њено имање. Други повац није имала, баш ни једну пару, да би ублажпла. очајно стање овог бедника.

Није пмала ерца, да побегне или да га одбије и да тиме наруши поверење, које му улеваше.

Нека магистичпа сила п еличност бедног живота, привлачила ју је еве ближе овој новој

невољи. Једним покретом она пружи младом Ч0веку један златник.

„Ево... то је све, што имам. поделимој“ | Изненађен и тронут до дна душе непознати

оклеваше.

уја не могу.... ја примим.

но смем ту жртву да