Женски свет

184.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 7—8.

»0ј, онда ми дај нешто преблаги«, викну анђео, »да тугу ублажим, дај ми један мелем да очајнике тешим, кад вечита брига над њиховим одром стоји, дај ми мелем да олакшам срце кад од бола хоће да препукне. Дај ми штогод да тамно очајање ублажим, које стиснутим уснама, без гласка јадикује!

Боже, дај ми лека да болне груди очајне жене ублажим, која над мртвим телом свога јединчета, на гробу свога ранитеља јадикује !«

Свемогући се замисли па онда рече: »Ја сам у теби нашао правог анђела туге. Шта ти од мене тражиш, ево ти пружам. Ја ти дајем сузу,« Гласно јецајући заплаче се анђео. Из његовог ока паде прва суза. Спуштајући се на земљу кануше неколко суза у море где кипећи потонуше. Сузу коју је анђео с неба донео, ублажи бол. Благо ономе који је у стању да сузе пролева, а тешко ономе који за свој бол суза нема.

Украј мора стајаше једна рибарска колеба. Старац који ту становаше, имађаше лепу умиљату ћерку. Беше љупка као мајски дан. Кад год би јој се отац на море извезао да лови рибу за краља, онда обично закуца млади краљевић на њена врата. Девојче му никада врата не отвори. Она љубљаше свог младог суседа, који беше рибар као и отац јој. Краљевић јој нуђаше драгоцени накит ако га саслуша. Али она све то поносито одби. Једног дана се краљевић опет појави на вратима и показа јој низ бисера. То беху округласте куглице, које се у разним бојама прелеваху. »Наши научњаци називају то бисер«. У мору се налази. Погледај како је диван, па драгоцен... Научњаци веле, то су сузе што су у море пале!... Како би тај бисер красио твој бели врат. Пробај како ти доликује !«

Девојче обви бисер око свога врата. Како се сјајио, па прелевао, час у

ружичастој, час у зеленој боји... као пусто море. Девојче се колебаше. »Не«, рече на послетку. »Нећу га, не требам га!... Мој драган је рибар он ће ми већ сам донети бисера из мора. Краљевић се насмеја и оде.

»Донеси ми бисера«, други дан свом драгану. врат њим окитим !«

»Шта ти пада на ум злато моје«, одговори млади рибар. »Како бих ја дошао до бисераг Не знаш ли ти, да сваки који бисер нађе и затаји од краљевића, да је тај на смрт осуђен.«

»Ти ме не љубиш«, рече девојче срдито. »Па добро, љубићу краљевића, тај има бисера«.

Рибар се уплаши. »Добро« рече он. »Донећу ти бисера! Лепшега но што га краљица носи. Ал ми 8858) само верна«.

И сујетно девојче доби бисер. Беше лепши и већи но у краљевића.

Кад једном опет закуца краљевић на врата и запита: »Хоћеш ли сада мој бисер«2 Девојче се поклони и готово подсмешљиво рече: »Лепа хвала краљевићу, али ја имадем лепшег бисера од тебе... Погледај га«.

После три дана паде глава рибарева под палошем. Бисер који је својој драгој поклонио, побледи, потамни, и распаде се у прах.

Девојче сеђаше на обали морској, погледи јој лутаху по неизмерној даљини. Беше бледо као смрт, уснице јој дркташе, груди јој болно јецање параше . .. тако сеђаше и нетремице гледаше у море. Анђео туге прође тим путем, и опази тужно девојче, како у немом болу јадује. — Анђео се сажали и поклони јој сузу. Небројено капљица паде из њених очију и потону прштајући у море. Једнако се нов бисер вади из мора. Све су то горке сузе туге. Бисер су сузе — а сузе Бисер.

Беч, 27. јануара.

рече девојче «Хоћу да мој

Превела с немачког

Гетка Прохаска.

у а