Женски свет

које је било толико опало, да није више у пичем личило па ону елику, коју је Пјер носио у своме ерцу... обузе га ужасан страх... ако то она пије 2 Али ппак ово име, ово ретко име!

Међутим болееница отвори очи, које беху пупе суза; он држаше па рупи Хијацшту ; која је личила на оно цвеће што је болничарка држала у рукама.

Професор задрхта и наже се још боље над младим девојчетом, која је тихим гласом у гроапици говорила, да се једва чуло:

„Било је једне вечери... кад рече: Хијацин-

та... име једног цвећа... нећу га ппкад заборавити... више га нисам никад видела... можда је мртав... ах Хијацинта је лепо име... и ја : Е у

ћу умрети. Пјер се подиже и морао ес усиљавати, да не удари у плач.

„Она је, она је! И она би еигурио од глади скапала! ... Све што имам жртвовао би, само да је одрагимг У животу!“

Кад је његова пратња приметила ово необи-

Београд. 8. фебруара 1904.

ЖЕНСКИ СВЕТ 183.

чно заузимање п чудновату тежњу. да све из своје близине удаљи, она је помиелила да је овај човек пореметио памећу.

У дворани госпође Дажерола, впдпо се при уласку сјајан оквир, а на велико чудо није се могла познати елипка, која је у њему ст ајала. Тек кад се ближе приђе. онда се примети, да је елика израђена од веома екупоцене материје око једног обичног златника од 20 франака, Али овај златпик пма евој дубок значај.

Ијер се одужио. Пошто је епасао Хијацинту од гроба, у ком је већ једном ногом стајала, поклони јој своје пме, своју славу, њој која је и ако еирота, ппак једне вечери била према њему пуна милосрђа.

Обадвоје су хтели да очувају успомену на милостињу, која за њих као и за нас све остаде није била ништа друго већ милостиња, на коју еви чекамо, за коју се Богу молимо — елатка милостиња ереће п задовољетва,

у (ти. _и=—_____________

~“ „Бисер су сузе“.

Свемогући Творац ходаше једном по рају. На некој цветној ливади опази анђела, где сањајућим погледом праЋћаше лет злаћаних облака.

»Зар ти немаш никаквога посла, мој малишког« упита благо Створитељ. »Је ли твој дневни рад већ довршен 2« ,

»Опрости ми. Створитељу«, одговори анђео, »али ја немам никаква дневна посла да извршујем, јер ми ниси ништа наредио. Анђео сана, анђео бранитељ, анђео заштите, сви имају посла, једино сам ја осуђен да беспосличим. Молим те, Свемогући, да одредиш и мени што да радим!«

»Нека буде такој« рече Бог. »Ти ћеш имати више посла но сви остали анђели. Буди анђео туге. Сиђи на земљу код људи. Потражи оне, што пате. Буди тужнима благи утешитељ, подигни оне који очајавају, исправи оне, које је туга оборила; подај им снаге, да могу јад сносити. Успи лека у њихово рањено срце. Буди им саВетник и помагач. Подигни наду у оних, који наду у мене изгубише. Пружи животне снаге онима, који у својој кратковидности живот који сам

им ја поклонио, хоће од себе да одбаце као незрело зрно. Прати их преко трновитог пута живота, разапни твоја крила преко њих, док не дође твој брат смрти и не одведе их пред мој престо. «

»Хвала Ти Створитељу«, рече анђео, »на том лепом звању«. Кличући разапне своја ружична крила и одлети на земљу.

Сунце је баш залазило и просуло своје пурпурне зраке преко земље и мора, преко шума и пустиња. Крајеви брда пламтеше као усијано злато, анђео туге стајаше на једном облачку и очараним погледом посматраше земаљску лепоту. Лагано се спусти доле и иђаше од куће до куће, од колебе до колебе, да врши своју дужност.

Кад је сунце зашло одлети натраг на небо где су хиљадама звезда трепетале. Лице анђела туге беше бледо и суморно. Пред престолом божијим паде на колена, и склопљеним рукама мољаше Бога говорећи: »Боже Створитељу мој, узми то звање од мене, ја не могу више гледати терет и тугу под којим човечанство јадикује.

»Ти остајеш« рече Бог озбиљно.