Женски свет

Бр. 7—8.

1. У новосадекој је било уписано редовних: 109, приватних 21, свега: 180. Од редовних је изостало: 8, а пепитано свега: 109. Од пепитаних је било: 5 одличних, 20 врло добрих, 48 добрих, 21 довољна, 18 педовољних, а 3 слабе. Од уписаних су биле: 185 Српкиње правосл. вере, 8 Хрватице рим. к. вере и 1 Рускпња унијатеке вере.

2. У панчевачкој је било уписано: 79 ред. и 1 прив. свега: 80. Од ових је изостало од школе 2 ученице, а пепштано: 18. Међу иепптанима је: 15 одличних, 22 врло добре, 16 добре, 17 довољне, 1 педовољна и 2 слабе. Све су Српкиње правоел. вере, пзузимајући 1 Мађарпце рим, к. вере.

8. У еомборској је било уписано: 61 ученица и све су редовне. Од њих је изостало 4. Од уписаних ученица еу 1 Мађарица рим. кат. вере и 1 Јеврејка. Мепптано је: 57 ученица п од тих су: 9 одличне, 14 врло добре, 19 добре, 7 довољне, 5 педовољне и 8 слабе.

Универзитет београдски обогаћен је повом умном епагом из наших крајева. Др. „ован Радонић, библиотекар Матице Српске у Нов. Саду пзабран је за валредног професора за историју средњег века. Честитамо њему и универзптету.

КЊИЖЕВНОСТ.

Несавесност најмлађега српског научара.

Пре неколико месеци положио је Г.М. Ћурчин докторат из германистике и тиме стекао формалну највишу квалификацију у томе предмету. Колико је мени познато, он је данас јединац те врсте у нас. Није онда толико ни чудо, што таке прилике занесу младу главу. Само што ни тај занос не сме засенити очи човеку, да превиди истините податке Т. ј. он баш најмање треба да се служи неистинама у раду своме. А Г. М. Ћурчин је то учинио. У Бр. 103. (ХМ, 9.) Српског Књижевног Гласника написао је он приказ мојега превода, „Капуцинове беседе из Шилерова »Валенштајнова табора“.

На тај приказ сам мислио да одговорим стварно и обазрем се на све замерке, те сам се обратио Г. уреднику Српског Књижевног Гласника са молбом, да ми за то уступи места, али сам добио овај врло учтиви одговор: »част ми је одговорити да ми је врло жао што не бих могао штампати у С. К. Гласнику ваш одговор на приказ Г. ћурчина, ако бисте га послали — Павле Поповић.« Како према томе ни самом уредништву споменутог књижевног листа није стало до тога, да добије основу за објективан суд свој и својих читалаца, то и не мислим више у том смислу сада још одговарати и зато, што је Валенштајнов тридесетогодишњи рат у српској књижевности истом сад у јеку (у 10. години), а судбина гони канда тога јунака, да и после 300 год. наново започиње и свршава оно,

ЖЕНСКИ СВЕТ

191.

чиме је име своје у историју урезао. Па кад се

сврши и овај посао, доћи ће време да сеи о томе састави историја. Читаоцима српским пак износим горњи факт, нека суде о коректности свачијих поступака.

Али је Г. М. Ћурчин у своме приказу задро и у друга питања, на која му морам сад већ одговорити. Он је у часу наступа мегаломаније том приликом потрпао целу Матицу у топи пребацио у Београд. Ту је и његових бивших наставника, којима се он тако захваљује. Нои то је опет његова ствар, као што је и оно ствар личнога укуса, хоће ли он своје стихове и научне радове послати Матици или не, јер »ко се боји врабаца, нек не сеје проје« — вели наш мудри Вук.

Ну, наводећи »Оцене чланова књижевног одељења и одбора на придошле рукописе« вели Г. М. Ћурчин на 710. стр. С. К. Гл. тог: »Живојновић је на то у рецензијама наведене грубе погрешке исправио или земенио другима, а остало оставио као што је, и тако »прерађено«“ имамо у најновијој свесци Летописа 20 пуних првих листи рђава превода из разних делова »Валенштајна“, »За спомен стогодишњице од смрти песникове«. Те »годишњице« великих људи заводиле су већ често уреднике наших листова, да приме свакојаке ствари; — Ми знамо да је г. Живојновић ванредно плодан писац стихова и да их за последњих година није нико више написао од њега; он је начинио у Новом Саду читаву фабрику стихова, а пронашао јеи неке чудне начине за протуривање и за рекламу својих »радова« — Него о тим новосадским књижевно - шпекулативним фирмама, којима на челу стоје књижари Браћа Поповићи, требало би такођер једанпут озбиљно повести реч.«

На те ставове имам ово да одговорим.

»Одломци из Шилерова Валенштајна« примљени су за Летопис под бр. 1610К. О. УШ. 1902. О томе се је Г. М. Ћурчин могао уверити из »Рада и именика М. С,« г. 1903. ||. додатка стр. 5» те не стоји дакле да су овде „годишњице _ великиг: људи завељле уредника, него је то тек после редакциони одбор решио по свој прилици из разлога, што се суд његов о томе преводу није слагао са судом Г. М. Ћурчина, као што сам се уверио на своју утеху да и други паметни људи друкчије суде, него Г. М. Ћурчин.

У »Раду и именику М. С.« 1902. 1. додатак стр. 27. рекао је Г. Савковић: »У првој својој оцени ми смо Живојновићу забавили, што није загледао у коментар. Сада је, види се, употребљавао коментар, и превод свој пропраћа ту мачењем, и то не само стварним него и језичким. Против стварног тумачења немамо ништа да приметимо. Језичко тумачење је — по нашем уверењу — излишно.« Стр. 28. »Ако би преводилац био вољан, да усвоји ове наше опаске, па да свој превод поправи, не бисмо били про-