Женски свет

202.

Још много и много има послова, труда и рада што женска рука уради, али о тим разним женским рукотворинама писаћу ти у другом писму.

Женама се приписује да у доколици воле да »оговарају“, па се то преставља речју »рекла-казала«; али српска жена је створила другу изреку, којом се брани од ових напада и каже: »Што чула — не чула; што видела — не видела,“ т. ј. да и ако чује нешто неће то да расправља, нити да изопачује.«

Какво поштовање чине жене сеоске према мушкој · страни, види се из речи: »Старија је људска, него женска,“ т. ј. реч. Жена сматра да треба да слуша човека. Сеоске жене љубе руку мушкоме; жена кад иде са човеком гдегод, изостане и иде тако рећи »у потиљак« за њим;

ЖЕНСКИ СВЕТ

скида му у вече обућу, пере ноге, и при обеду доноси јело, — једном речју двори та.

Али како у шеници има кукоља, тако и међу узоритим женама има лених и непримерних; за њих има народ изреку: „Лена је, као да си за њу свезао тоциљ« О оваквим женама нећу ти ни писати, оне су свуда за

поругу.

Из овога кратког описа сеоске жене, могао си видети, драги имењаче, да је жена на селу;

раденица, трудбеница, вештакиња и васпитатељка. Уверен сам, да и ти желиш: да свака Српкиња треба да буде узор-жена и пример-мати, и да се усаврши у ономе у чему је заостала.

Буди ми чио, здрав и задовољан

твој Драгомир Е. Столповић.

| ~озре

= (ера – ВМИ ИКО Ову руна и шта -и 55

ИСТАК.

АЛ

И

У

ари ом „ОУ а Рила радо.

Прича са Кубе.

Из еред тавне сенке | звонаре цркве ев. Влаха, која се издизаше изпад кућа села као

џин, свечаним брујањем звона, изби дванајест ча-

сова, оглашујући пемо доба попоћи. Усамљена прилика у руху свештеничком, корачаше латаним кораком уским улицама, које вођаху предграђу

шпанског гарпизона. Опа се устави, на ћошку једне мрачне улице.

оклевајући

— Узалуд је моја појава у ово доба --— она или спава, или је обузета тугом за њим — за њим = Андреом. Спромах Андрео, супце је по-

едедњи пут бацило своје зраке на твој млађани живот. Али он је ерећнији што умире, имајући

.

њену љубав, од мене што морам живети без ње; одрећи се света и постати монах. Не могу, нећу ни да покушам, да је видим, боље је да пожурим, да се још последњи пут са Андреом састанем.

У реченој мрачној улици он наједном спази кроз прозор светлуцкање слабе светлости. ()н приђе кући. Његово нагло дисање одавало је узбуђење, у које га је довела ова светлост. Он се примаче прозору и погледа опрезно кроз гвоздену решетку. Утуљена светлост упола заврнуте лампе осветљаваше слабо, сиромашно намештен собичак. У тај мах појави се на вратима, која вођаху у вобичак, млада женска прилика; застаде часком ту и зарони се у своје мисли. Светлост озари јој лепо лице, на чијим се пртама опртаваше неизмеран бол. Човек стајаше и недахну душом, док она на једном не шчепа свећу са стола и шћаше да изађе из собичка на поље.

—- Карлота! Викну свештеник промуклим

главом. Девојка презну, врисну радосно и уплашено. = Андрео! Ти овде, и она с једним скоком беше на прозору. = Не, Карлота, није Андрео, само брат ње-