Женски свет

Бр. 9.

ЖЕНСКИ СВЕТ

201.

Њ о ј.

Животни ме вали носе По пучини света,

А са њима свуд ме прати Моја судба клета.

Кад наступи страшна бура; Узмуте се вали Тад се сетим твог осмеха,

Мој анђеле мали. Бач-Фелдварац.

Па тај осмех, он ме држи, Он ми пружа нада.

Крепи душу и неда јој Невиној да страда.

А презреш ме и ти једном Мој дивотни цвете, Онда ти се сам предајем

Немилосни свете. Жарко Гајић.

ДОПИСИ.

Лозница, 19. августа 1905. г. (Имењаку из Новога Сада).

Драги имењаче!

Хоћу да ти пишем о томе: како живи и дела наш женски свет у овоме крају. У овом писму писаћу ти о жени из народа.

Већина нас сматра да је женска етрана слабија од мушке, ма да је у доста случајева баш противно доказано, јер има женских, које, ако нису надмоћније, а оно су бар равне у издржљивости и снази са мушкима.

Посматрали смо жену са села, како на жарком, летњем сунцу гребена кудељу, јер је за то потребна сунчана топлота а лакше се одваја и поздер од влакна. Она је баш по оној јеванђелској изреци: »У зноју лица свог јела свој

хлеб.« Не вели се забадава: »Кућа не стоји на зе-

мљи, већ на жени«. Жена прва устаје, а последња леже; увек је на опрезу; брине се за децу, за покућанство и за оне који нису код куће; готови јела; храни живину, обрађује градину; кроји, пере и крпи рубину. Каже се: »Жене неће допустити да укућанин иде поцепан,« Често се може чути јадање какве сироте жене са села: »Испредам на преслицу, те храним децу; а од моје сиротиње дајем и данак«, или: »Радим по селу за шаку брашна и то ми је све,“

Жене гаје и децу, а терет је то гајити децу, но у жене има и за то стрпљења. Рађајући децу, жена каже: »Просула сам утробу, т. ј. изродила децу. Кад су деца још мала и нису за рад, жене кажу: »Нејака су деца, не могу себи ни хлеба одломити, а камо ли дити.«

Осим тих послова, жене иду и на трг где продају ситније производе. Из села иду обично у друштву по више сељанака у својем лепом народном оделу, са пуним рукама у корпама, на обраницама у врећицама носећи: воће, поврће, живину, јајца, тканине и др.

Сеоске жене разумеју се и у лекарству, а нарочито старе жене то знају. Оне распознају лековите биљке; знају пределе где ове успевају; знају доба цветања и време брања, кад биљке имају лековиту моћ и да ли је лековит: корен, стабло, лист или цвет. Имена биљака у народу жене памте са колена на колено; а тако су се најбоље сачували називи: линцура, чемерика, зановет, оман, повратич, девесиље, смиље и ковиље и др. Врхунац лекарства је у врачању. Ту жене употребљавају неке речи, за које мисле да имају утицај на болесника. Поменућемо овде врачарске речи при лечењу лишаја. Тако лишај се негде лечи помоћу пухара са изгореле жишке. Узме се дакле пухар и маже по лишају говорећи:

»Лишај-њива, пу'ар-семе,

»Пу'ар-семе лишај-њиву утрло,« Има мноштво таких изрека, које се при врачању изговарају.

Но нису све женске вештакиње у лечењу и врачању, већ понеке за које се обично у народу зна на далеко.

Ткање је занат женскога света; разбој и остали прибор уз њега припада жени, тако да се у селу каже: »Женски разбој.“ Стрпљење при навијању, сукању, увођењу у брда и нити, прикупљању и везивању покидалих жица и