Женски свет

212,

Дражић рођ. “Кивановић, поставила га доживотно за управитеља своје оставине, коју је наменула за штипендије сиротим Српкињицама, које се буду одавале на више и стручне шкоде, а оставина јој је била у две велике куће на пијаци ст. бечејској у вредности од 60—70 хиљада К. Био је члан школске анкете за религиозну наставу, а више од 20 година перовођа „Просветне Женске Задруге у Ст. Бечеју“ « којом је основао тамо српско православно забавиште. Ове извештаје рада ове задруге што су за последњих 19 година излазили у „ЖКенском Свету“, напивао је пок. Стеван "Кекић, а поред тога писао је многе чланке педагошког и методичног садржаја у „Школском Листу“ и другим стручним листовима и оставио је и у рукопису многе лепе ствари. У опште се живо заузимао и радио ва народне јавне интересе и стекао опште љубави и уважења, те је понео на онај свет и ошшту тугу и жалост свију оних, који су му ближе стајали и с њиме делали. Српски учит. збор сет. бечејских школа издао је засебну посомртницу и ожалио свога доброг ни угледног друга, а на гробу му је изговорио г. Велимир Марковић, парох и гост, као и он, оне бање ову лепу беседу:

На растанку са једним чланом хришћанске заједнице и братом нам Србином зауставих вав, · браћо и сестре, за тренутак један, да вас преко самртна одра његова упитам: Видесте ли, да је на бројаницама дана живота његова, колко му је Промислом Божјим било одбројано, и поеледње зрно јуче избројано2 Последњи је то био дан живота, последњи откуцај родољубива срца и последњи издисај просвећена духа старине Отевана, заморена трудбеника на просветном пољу народа свог.

Шеездесетогодишњи век његов, дугачка је то историја, која се у једној опроштајној речи исказати не да; четрдесетгодишња служба његова учитељска, широко је поље, које се за овај тренутак времена ни прегледати не да, а камо ли јасно представити; — па, ипак, не зачудите се, српека браћо и сестре, мојој смелости, што и не познавајући брата Стеву — у опроштају са њим отварам уста своја, да проговорим некодико речи, које ми диктује дужност хришћанска и осећај српскога братства.

Ја верујем, да ће његови суграђани, сатрудници и лични познаваоци довољно истаћи и од заборава сачувати његово име, живот и рад, јер

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 9.

га је он међу њима кроз цео живот обележавао, а нарочито је за 40 година учитељетвовања исписивао себи впомен на таблицама срца својих ученика, који ће, у знак благодарности своје. вечно изговарати: Бог да прости највећег нам пријатеља, нашег учитеља Отеву!

Моја пак реч има задатак, да изрази само љубав, признање и благодарност српеку за србизам пок. нам брата, који је показао и у последњим данима живота свог.

Да, покојниче, ти си, као шросвећен п добар хришћанин, знао ону јеванђеоску истину: Да је тело човечије храм Духа Светог, да је оно црква, у којој Дух Божји живи. И ти си желео, да тај храм што дуже још одржиш непорушен; ниси пожалио ни труда, ни новца, да у бањи лека телу свом потражиш и живот свој продужиш, на славу имена Божјег, на добро народа свог, на утеху и радост пријатеља и породице своје.

По овој овновној дужности хришћанској: чувати здравље и живот свој, и по инстинкту самоодржања ти еп се упутио да себи лека потражиш, — но то и сваки човек чини: и зао и добар: али, што је у тебе значајно, што те великим чини и кадумиреш и што ме гони, да ти, на растанку, са братским, „последњим целивом“ речем: хвала ти, брате, — то је, што си се ти у родољубљу своме за лек баш кренуо овамо, куда ти је мисао целог века управљена била, куда те је ерпско срце неодољивом жудњом вукло, -— пошао си и дошао у крило слободне мајке Србије, у загрљај своје слободне браће, да ту не само тело лечиш, већ и душу да окрепиш, која је, без сумње, била пуна горчине и рана, јер је на своме огњишту с болом морала гледати кров цео век свој, како је Србин постао пасторче лукаве маћехе, како јадан грудобраном евојих српских груди, е пушком у руди, чува и брани туђе интересе.

Док, на жалост, многи овдашњи домородци одлазе у туђину да тамо лека и одмора траже, да зној српеки, да новац свој, у туђини рабвипају и да се туђинштином куже, дотле ти са онаквим осећањем, са каквим побожан човек на хаџилук иде, долазиш да видиш Краљевину Орпсеку, да се надишеш њезина ваздуха, да с огрејеш сунца њезине слободе, да у загрљају с браћом поједеш хлеба и соли љубави братске.

· Но, ниси, брате Стево, само ти преко границе дошао с таквим осећањима, већ је пуно и сваке године све је више међу нама овде наше браће