Женски свет

228. ЖЕНСКИ СВЕТ

војци за удају. Тако: »Стевановој кћери Стојни дато је у име удадбе: једно свинче од назимади, једно јаре, једна овца матора, један мали ован и двадесет ока ракије,« Овакав обичај за-

бележио сам у Јадру.

Нису ретке у нашем народу ни девојке које су у својем животу извршиле какво јуначко и племенито дело, — о томе сведочи наша историја. Драги имењаче, у прошлом писму нисам ти писао о леним и непримерним женама, а у овом писму нећу ти писати о леним девојкама и онима које нису узорите, које се беле и румене и које не чувају своје име: девојка.

Завршујући ово писмо желим ти сваку срећу и успех у наукама, поздравља те твој

Драг. Е. Столповић.

ве

Твоја ж Зар ти још сумњаш цвете убави, Да чиста суза топле љубави Из ока твога што би канула, Да срце моје не би ганула>

Београд.

_-______(()- О Со ТАК 4

улог

~ ЛИС

суза. =

Зар има нечег

дражег милијег; Зар бити може

нечег дивнијег Да већу радост

срцу наноси, Од твоје суве

кад га ороси 2

| Јова.

Су |

М

Двагревеха...

(Црта из живота).

На РР 2 ЛУ УМ

и раиики пиши МА Му ДО Му

(4 ју |

Летњи је дан пред подне. Сунце пече, у Ч кожу се упија; запара = те гуши, а ни лахорића нема, да бар лишћем пропухне, већ јадно пуно прашине виси на грани. Нигде никога живога, свак се у кућу завукао, да се колико може од те несносне врућине у њој сакрије. Само се неколико деце скупило у гомилу, те једна седе у прашини и праве по њој разне шаре, а друга опет шаком бацају прашину један на другога. Ај, те вике и смеја, кад кога поклопи овај облак прашине! Наједном повикаше у глас: »Беж те, ено

ЦТ || Кин МУМУ),

За Ц

Маше! Беж"те, сад ће нас!« И док си оком тренуо, не бејаше на улици ни једног детета, а овде, онде иза тараба провириваше мали носић, једно око и прашњава коса. И ево га! Прође! Био је то човек висок, мршав и јадног изгледа. Црна дуга коса пала му је без икаква реда чак до очију, а из очне дупље провирују два црна ока без живота. Кошуља прљава и готово сва раздрта. Груди раздрљене, руке голе и црне, а из опанака вире велике и прљаве ноге. У једној руци носи нешто налик на шешир, али га никад на главу не меће, јер другу руку сваки час челу диже и дугим прљавим претима са њега уклања косу, али му ова опет без реда натраг пада. Ишао је полако, не гледајући ни десно ни лево, него погнуте главе, као да бира место, куда ће својим издртим опанком да стане. Ако је ко крај њега прошао, није приметио; само, ако би чуо дечији разговор и смеј, то би застао и слушао и пружао им своје велике гадне руке, да их загрли говорећи: » Нисам је ја убио!« Зато, чим би га деца већ издалека угледала, разбегла би се, а кад би он прошао, то би опет мирно даље игру наставила.