Женски свет

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ

227.

ДАРИЈА.

Лозница, на Малу Госпојину 1905. год. Драги имењаме!%)

Обећао сам у прошлом писму да ћу ти писати још коју о жени; но претходно у овом писму хоћу да ти пишем о девојци са села.

Кад се само спомене име девојка, одмах се мора представити нешто узвишено, и то оно у пуном смислу реч девојка преставља: права девојка, невина девојка, узорита и племенита девојка.

Каже се у народу: »вода и девојка, никад не стоје«; тиме се хоће да представи, да девојка не треба да буде: лена, неокретна, смрзнута, покуњена, — већ увек чила, окретна, а поред тога смерна, стидљива.

Наш народ сматра за неизбежно: да девојку треба да краси руменило на лицу, и то руменило које од стида долази. Тако се за свако стидљиво чељаде каже: »Стидљиво је као девојка«. Девојка је »пупољак од руже«, — пева наша народна песма; а мноштво лепих алегорија што наше, нарочито женске народне песме, приписују правој девојци, јесу бисер и драго камење, овејана зрнца, одабране речи, које престављају узвишеност.

Песме љубави, спеване су за девојку.

Имена женска, имена од мпла и тепања, код разних народа, најодабранија. су. Тако, имена српска: Љубица, Милица, Добрија; па и карактеристична нека турска имена: Беара (цвета), Анифа, Ђулса (миришљива ружина вода) и др. Па онда називи: девојка, цура, диклица, декла; за тим имена некоме омиљених девојака: драгана, вереница и т. д. |

Наш народ девојци даје нарочите привилегије; што је девојачко, то се поштује као: девојачки спрем, девојачка соба, одело, накит. Отуда има изрека: »девовање — царовање», што значи да девојка ужива привилегије док се не уда. Сматра се, да ће и жена бити онаква, каква је девојком била, а то се види из изреке: »што је дикла (девојка) навикла, то невеста не одвикла«.

Девојка је у кући — десна рука; у њиви и на пољу — раденица, у друштву — предмет пажње, на саборима и у колу — играчица, на

#) Посвећено г. Драгомиру Ћеремову гимназисти.

прелу — забављачица, у женском раду — вештакиња, а у моди — помодарка.

Редуша ће се често обратити девојци из куће каквим омиљеним именом: »голубице«, »каравиљко«, »кућо моја«, тркни-де и донеси то и то; опери то и донеси са изворца воде, полиј томе и томе да се умије и т. д.

У пољу и њиви занимљиво је надметање у раду између момака и девојака, и срамота би била момку, да га претече у раду девојка, те то оживљава рад, а пошалице и доскочице, које тада падају отклањају досадну жегу и монотони рад.

Кад се у колу ухвате момци и девојке, пажњу изазивају нарочито девојке: својим оделом како је се која нагиздала и накитила; јер поред лепоте допадљивост се изазива и лепим оделом и кићењем. Укусно чешљање косе, задевање цвета разне боје у косу, на недра где се пуцетом закопчава јелек и т. д., — припада девојци.

У народној песми »зелен здравац« одговара:

»Недајте ме невестама, »већ ме дајте девојкама. »Невесте ме ружно носе, »дању носе за зулове, »а у вече бацају ме. »Девојке ме лепо носе, »дању носе на недарца, »а у вече у недарца..«

Сем кићења цвећем, девојке се украшавају златним и сребрним новцем, лепим тканинама, кецељама, (бошчама), срмали-јелецима па и ретким перјем. Тако у песми:

»Чија је оно девојка, »што носи перо на 'еро;

»што гази воду дубоко, »што диже скуте високо...“ итд.

На свадби, о слави и прослави, игри и осталим сеоским забавама, — видићеш девојку, где нагиздана служи госте смерно, прилази руци старијима, стоји крај софре и двори госте, испраћа госте.

Кад дођу просци, предмет је пажње опет девојка; због ње ће бити између будућих пријатеља доста речи, погодаба, весеља, свирке и попевке, обичаја и изражаја.

Девојка је »брига материна«, њој кућа спрема све што треба за удају.

Занимљивости ради, изнећемо овде, шта једна задружна кућа даје приликом деобе де-