Женски свет

218.

ипак су били кадри, да подигну овако величанствену зграду, овај дични монумент своје културе, а нас има у АустроУгарској преко милијун душа, па нисмо у стању да подигнемо музеј, у коме се оличава прошлост сваког народа, нисмо чак ни почели да стварамо бар етнографску збирку, коју сам и сама ва последњих 80 година неколико пута покретала у јавним предавањима и листовима; а сад би, канда, већ и доцне бпло, бар не у целом обиму, јер се наша народна ношња у бившој Војводини сасма изгубила, те је ни у сликама не бп могли наћи. Друштво пак ових Срба ивдало је богат албум своје етнографске збирке, који служи свакој бољој кући за леп украс. У њему је тако сачувана прошлост тога огранка нашег племена.

Код мушких се народно одело готово сасвим изгубило; носе се као п остали Немци њихових крајева, оли код женских се очувало у пуном смислу, ма да је у сваком крају друкчије. Но свуда је живописно п складнпм бојама пшарано. Па ппак, морам приметити, да је пи у томе мода своју моћ проширила. Задржан је само крој п пачин, али од домаћих рукотворина ни трага, све је на љима фабрпчко. Од домаћих везова и других рукотворина женских, налазе се трагови само у музеуму, којп су прибрани у горњем народном дому.

И за чудо, да тај народ има многе сродности са нашим обичајима овамо.

жене им, као п код нас, носе скуте (донп део кошуље од дебља платна п везује се на овењачу), а то је канда типичан знак словепске ношње. Горња је кошуља кратка, као п у наших жена, и обично је од финија платна. Рукави су пошироки, краткп до лаката п лепо извезени. Горње ву пм кошуље обично ми по прспма извезене,

Код њих се очувала и игра „коло“ Имају гајдаша п буклијаш позива у сватове са ишараним пешкиром о врату и чутуром у руци, а позвани везују дарове на чутуру. Има код њих тужаљака при укопима, као у Црној Гори и Србији. Само сам наишла на нешто, што

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 10.

у нас нигде не видех. Кад су женске у великој жалости, оне се умотају у беле чаршаве тако, да им се једва очи впде, као да су турске буле. Од куда је то потекло, нисам могла да докучим, али су ми реклп, да је тај обичај тамо из врло далеке давнине.

И жене п девојке се повезују, али у сваком крају друкчије и по том повезу распознају се девојке од жена. Повез пм је најлепши украс лица и заиста је фантастичан и живописан.

Гостољубље је развијено као и у нас и као свуда по словенским народима. Посетили смо, са нашим драгим пратиоцем, и једну имућну ратарску кућу лужичких Срба из околине Будпшина. Али какво ивненађењег Мишљасмо, да улавимо у какав спахински дворац. Авлија пространа; кућа на спрату. Пред кућом лепа башта са малим језером, на коме се деца вовају у чамцу. Преко од куће је штала изидана на сводове п у тој око 30 комада лепих п гојазних крава. Кућа је неке удовице, која пма четир кћери, од којих ву три удате, а једна у коси, велика девојка око својих 20 година. У кући је

најстарија удата кћи са својпм мужем; онп воде кућу и она деца, што се вовала на језеру, то су јој упучад.

Ту удату кћер затекли смо у авлији, где риба судове од млека, а стара, удовица, п вет јој беху заузети послом са млађима у штали око крава. Девојка пак спремаше ручак. Све су биле обучене у простом народном оделу. Наш пратилац,

Шевчик, представпо нас је младој домаћици на свом српеком језику, а она ће рећи: пије прпстојно, да говори с њиме језиком, којп госпође не разумеју; а он јој одговори: баш је жеља ових страних госпођа, да чују наш јевик, јер је и од њих ова старија госпођа, Српкиња, из доњих крајева, а ова млађа је Рускиња. На те речи се чисто заспја лице ове младе жене и одмах довове матер, мужа и сестру, те им објави, да су добили миле госте из далеких крајева.

Кад нам се приближише, поздравише нав врло љубазно п стара нас уведе у собу при земљи, а две кћери пи зет одо-