Женски свет

Бр. 12.

ЖЕНСКИ СВЕТ

267.

Нећу вам је приказивати по параграфима њезинијех правила, нити је китити начином прилика свечанијех, немамо за то времена, а не осјећамо ни потребе. Задруга је наша скромна, па ћу вам је ија приказати ријечима и начином људи скромних и обичних.

Више је већ од хиљаду година слушао народ српски Христове ријечи: Благо онима који су милостиви, јер ће и њих помиловати Бог. Кроза све то вријеме учили су свештеници народ и родитељи дјецу своју молитвице, дјела милости душевне и тјелесне. Као да видимо и слушамо гдје ситна дјеца уз луч борову, без буквара и катихизиса, за родитељем шапућу: гладна нахранити, жедна напојити, гола заођети, сужња и болна походити, путника и странца у дом примити и погостити и мртво тијело сиромаха сахранити. Па даље: грјешна на прави пут извјести, невешта подучити, ближњег добро свјетовати, тужна утјешити, зло не памтити већ добријем враћати. Па ако не можеш учинити тога ништа од своје невоље, ако си сам или сиромах, или сужањ или болан или путник или грјешан или незналица, можеш опет за ближњега много учинити, можеш се за њ Богу помолити. А Бог каже, кад се смилујете на убога али невољна, на Ме сте се смиловали.

Наук се тај слуша с кољена на кољено и народ је, наш народ, према биједи и невољи био пун и богат милосрђа. Да нам је ту црту родног карактера прећутала наша повјесница, да нам не пјевају наше пјесме осим другога и цару св. Константину, како је кушао, је ли светијем животом гријехе покајао, па саградио лучеву ћелију, затворио се у њу и запалио, па од ћелије не остало ништа до пепела а у пепелу се нашла царева рука:

Десна му се рука посветила. Што се цару посветила рука>

Њом је многа добра учинио: Многе хладне јесте нахранио, А жедне је царе напојио, Голе, босе јесте преођео, Надгледао ништа и убога: За то му се посветила рука.

Да нијесмо имали ни гусала ни пјевача, казао би нам тај биљег своје нарави и сам наш народ, у којему и данас видимо, кад се загледамо, најњежнијих управ примјера милосрђа. По оном што знамо мало је народа, који су тако примили Христову науку о милостињи и милосрђу: о задужбини, којом се души мјесто хвата, као српски народ. И да су нам прилике биле боље на огњишту старом али новом, не би српски народ чекао, да му други показују, како се и на тој њиви милосрђа треба удруживати, да се с лакше више добра учини; и наши су стари знали, да јеи танак прут у снопу јак, па су и имали различите врсти удружења, а у задрузи је народ и најновије доба дочекао.

На живоме том и развијеном милосрђу и на потреби и свијести удруживања основаше вриједне Српкиње у ово двадесет и пет година око педесет својих добротворних Задруга. На том поузданом и окушаном основу основана је и наша задруга, и зато тврдо вјерујемо, да ће и она напредовати, као установа, коју је овдјешњи српски народ требао а није је имао, најбољи нам је знак већ сам почетак: брзо, лако и са свију страна сложно оснивање њезино. Задруга не може друго пожељети него да уздржите у маху љубав према њој и у напредак: српске сиротиње и своје душе ради. На дан прве славе своје Задруга вам захваљује за помоћ досадашњу и данашњу пажњу и честитање. Од задруге вам искрена хвала, али је и љепша и већа од Бога вам плаћа.

»Србин«.