Женски свет

16. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1. Љубица (весело га загрли и прпвуче га ближе Иван. Чудно је — чудан ми је и тај преоиконп). Иване, погледај боље ову мајку божију сбражај у теби — и чудан и мио. Та мала икона —- не чини се и теби да се она смеши на насг као да има неку чаробну моћ — што је више Иван (загледа се). Запета — она се смеши! гледам — све ми је топлије п толике миле „Љубица . Па то је онда срећа — пе — то успомене буди у мени, па ово кандило — тако

је одсјај паше среће што се смеши на нав са благог лица мајке божије. Је-ли Иване 2

Иван. Али — душо —

„Љубица. Знам шта си хтео рећи! Знам и сама, да је то само пгра маште — уображење, али ме то уображење усрећава — није-ли чудно, Иване 7

Српска мајка.

је горело и код нае. „Љубица. Добро каже мајка, да је ова пкона

чудотворна —- и зато Ку је чувати док год сам жива. — Али Иване — ја имам још ваздан посла а ти — (несташно) леп еп ми домаћин —

ниси још ни божићну сламу приправио. В. Кикинда. Даница Бандић

— Борба на Великој Очи у Ст. Србији 1905. г. —

Пет векова робовања и таме, не беху у стању, да упиште ерпекп дух. Стара Србија и Маћедонија данас су позорница таких величанствених призора јунаштва и пожртвовања, каквих је било само у класично доба Грчке пи Рима. Изгледа, да је свака капља горчине, којом се кроз толики низ годипа пунио пехар ерпеких јада, била и зачетак српеког отпора и клица нове снаге.

Славна погибија наших четника на Великој Очи (у Метохији на белом Дриму, близу Призрена) у Хусејиновој кулп јесте страшан и велики доказ српеких напора. Њих седам нападнутих велпком силом и не помишљају да се спасавају пего се као лавови боре и екупо за“ мењују своје главе. А када п последњем, који још остаде у животу нестаје метака, онда његова велпка српека душа има само једну мисао: показати својом емрћу како је неизмерно волео тај крај српске земље, за који се тако очајно борио. И тада, јуначан и узвишен скаче у пламен, довикујући душманима: Гледајте кукавице, како Србин гине! Ватра је у велико обухватала његово тело, а овај мученик за српску мисао још је пз пламена слио страшне претње непријатељима !!

Догађај на Великој Очп није завршен овим величанственим призором српског умирања. Варпица која је одатле полетела, запалила је најсветију ватру материнског самоодрицања у срцу Српкиње мајке.

На трп дана после сукоба на Великој Очи власт је јавила призренеским становницима, да ће се тела побијених четника изложити у дворишту ућумата (начелства). Свет се тискао да види нагорела тела Лазара Кујунџића учитеља и Саватија Милошевића, а кроз усталасалу масу пробијала се једна болом сатрвена старица у пратњи двојице заптија.

— Приђи.. приђи ближе бабо — говорио је старешина турски.

Мати Лазе Кујунџића погледа очајно на унакажени леш свога спна, осети како јој се крв деди и глас нестаје у грлу, али се надчовечним напором прибра и одговори;

= Не! није то мој Лазар!

—- Де, погледај мало боље, бабо. Биће да је баш он! — забадао је све више нож у срце материнско груби глас Турчинов.

— Не! одговори Српкиња, знајући да би се њеним признањем бацио у несрећу цео онај крај.

Хусејин вели, да је баш то твој епн, Лазар Кујунџић, — наваљивао је даље Турчин.

— Не, не грешите душе, људи! Није то мој син Лазар; нисам ја била срећна да рађам оваке соколе. .

— Кујо ђаурска! — продера се Турчин на старицу. Али она тада не осећаше ничијих увреда; у њезину оку блистала се суза најлепшег материнеког поноса.

И док су окорели душмани проводили шалу са лешевима ерпеких осветника, тамо под једним кровом малене српске куће у Призрену, нарицала је мати за својим сипом Лазом и враћала се у прошлост, кад га је сва срећна на свом крилу суљушкала п успављивала песмом о Краљу Марку и Милошу Обилићу.

Бели Дрим натапа пи даље поља призренска. Хита да што пре промакне језиве гробове славе...) Његови ускомешани вали хитају, сустижу један другога, а из дубине њихове као из узбуркане душе песникове струје звуци етрашног, крвавог времена:

„Бацајте сами у огањ децу. Стерес тив са себе ропство и срам! 1)

#) Лазар Кујунџић, бив. управитељ српских школа у кичевском крају, рођен 1879. г. на Лазареву Суботу у Ораховцу код Призрена; свршио 1899. г. призренску богословију; био две године учитељ у Прилепу, а три године управитељ српских школа у Кичеву, где се је на делу уверио, да се српско име мора од бугарске најезде са пушком у руци бранити, па напустио своју службу, оставио књигу, узео пушку да га брани и одбрани. . .

Он је на путу за кичевски крај, у Великој Очи, опкољен и ту у борби са турском војском и Арнаутима и он и његови другови славно изгибоше 25. маја 1905. г. давши доказа, како српски борци радије гину, него се предају.

##) Ову лепу слику прештампавамо из календара »Вардара« за 1906. г., што га је вредно »Коло Српских Сестара« у Београду издало у корист српске сирочади у Ст. Србији и Маћедонији.

Уреднилштаво.