Женски свет

Бр 2.

ЖЕНСКИ СВЕТ 35.

се 1 нов. донде. Била самиу „банпмајда“, у „Мотћепзјеги“, и „Улелетићаја а тосу еве мања места око Габлонца, на брежуљцима, Становници су такође Немци и Чеси, који се међусобно не трпе. Ови сироти Чеви много пате од Немаца, Немци овде ужасно мрге Чехе. И ово је немачка породица, где сам ја, па не смем ни

п сва су

да споменем Чехе, ма да их волим као Словене и морам да тајим то од мојих. Доживела сам овде један грован п гадан пример немачке суровостп. Дође једном нека спрота Чехиња да проси у немачку кућу, па не да јој ништа нису уделили, него је пагурали напоље тако сурово, да је спрота старица пала, иније могла да устане. Мепе је то јако заболело, и притрчим, подпгнем етарицу и дам јој 10 нов. јер више нисам имала код себе. Тај је призор био грозан и дирљив. Но то је још мало, како сам чула да

причају, да Немци увуку Чехе који просе у собе, па их туку и муче, што се чешће дешава у околини Габлонца. То ми је причала једна ЧеНемци се држе за цивилизован и образован народ, али су ипак дивљачки и прости, кад тако поступају са својом браћом Чесима, п то са немоћним старцпма и старицама.

Што се тиче хране и воћа има свега као и код нас доле, а скупо је као и код пас. Рпбе има доста а тако и зечева постале живпне, које се продају заклане и очупане. Јело готове овде Немци већином са маслом, јер свињска маст је скупа; виротиња троши овде неку маст од биља. којп се зове „Кипетбћ]“.

хиња. Заиста је 0 жалосно.

У нади, да ћете ове ретке радо примити из ове далеке туђине, а надам се, да ће ови по-

датци занимати и наш женски свет. Верица Ј. Новаковић.

= ЛИСТАК, = риту

Пошљедни пут...

(и Свануло. Чини ми | се, да никад јутро није било тако лијепо али и тако ту-

да

„Растанак!“ говори сваки листак на старој липи пред

жно. чинило ми се као, мојом кућом, сваки стручак босиљка што га је, у онај цвијетњак на прозору, мајчина рука засадила. Оједила сам и рагмишљала. Девета је година, како се растајем од милог мајчина огњишта, алп никад не ћутих таку бол као овај пут. Па чак ни онда, кад сам први пут сјела у кола и оставила своје село и у њему све мило и драго. Давно је било али се свега добро сјећам. Знам, да су се сви искупили код кола, да ме виђају, јер није

шала: „Оде на велике науке, у далеки свпјет!“ — И свак донпо мплошту. Ко наш свијет. Кума Отаванија печено пиле и колач погаче, а ујна 'Тривуна лијеп сирац п киту ђулова и босиљка. Моји школски друговп п другарице мећу у кола, неко печен кукуруг, а неко шаку љешника. Метну у кола па ми шапну: „Једи, тамо тога нема! — А мени Боже драго. Са сваким се љубим и опраштам. Најпослије се опростих и в мајком. Она плаче, плаче Боже мој све сува сузу стиже. А ја вала ништа. Једва чекам, да, се кола крену. И управ хтједосмо поћи, ал' ето ти мог креног кума, старога и поштеног грађанина. „У добри час кумице! Да Бог да, синко, дау науци напредујеш. Само се пави синак мој, јер свијет се данас изопачио. Настао мучан земан. Мучан вакат — а — кум-Тодоре —- поче он окренув се мом браци.

Ето, прије из нашег села нијесу ишли ни дјетићи, а сад ни женскадија. А ја мислим, да јој је покојни бабо жив да јој не би повладио, да иде. Ено он, Бог

да му душу прости и помилује, кумаМизици, није дао ни у дућан, ко све ве-