Женски свет

36. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 2.

ли, ва женско је чељаде кућа. Ал шта ћемо, суђено брате, суђено. Па нека буде с хајиром. У добри час кумице! довикну и кола пођоше. Из ових мисли трже ме глас мајчин. Ружи измећара. „Е Симо, да Бог да ти бољи био! Што си упустио мачка у нирељ, па полоко веренику. А какву пусту веренику, све сами скоруп. Е, како ће ми дјете отићи на пут без бијеле каве. Веребог (Симо, биће ти уши дуље од главе. (Јимо се бранио на живот и смрт, а међутим тражио мачка, да му се освети. Дођох у кухињу и рекох, да ћу попити црну каву. Тако се расправа сврши. Нанука (како смо мп мајку од милоште ввали) засукала рукаве па спрема и пакује. Гледам је с очима пуним суза. „О мајко љубљена да ли знаш, како ми је при срцу тешко, што те морам оставити. Никада ко данас“. Тако сам мислила, ал нијесам могла ништа говорити. Она принесу каву, сједе, сркну два-три пут, па пометну вилџан на огњиште. Гледам је пспод ока. Мало закрену главу, па кријући обриса сузу, што јој се на старачком лицу одмарала. Ох, како је тешко виђети мајку, да плаче. у онај час била сам готова, да јој кажем, да ћу остати код ње, да је у старости послужим. У онај мах пустила бих радо, ту пошљедну годину, прекинула школовање, које ми је толи драго било, — само да могу бити уз њу, да је послужим и у старим данима нађем јој се у невољи. Али, она, као да је погодила што се у мојој души збива, па похита, да ме претече. „Пошљедна је година, чедо моје драго! Ради и учи! Деверај ко и ових осам година што си деверала, сто и то је на узмаку. Добро се владај, немој, да се поводиш за опим сарајевским врајлама. Оне су, чедо моје, друго. — Ти не заборави, да си ћерка поносних крајишничких планина, не заборави, да си српско февојче, — дјете српских родитеља. Да, роде мој лијепи, морал нека ти буде светиња. Твоји су стари за поштење крв прољевали. Ти че-

до моје, остани така, ко што си до сада била. Учи добро, роде мој лијепи, па када овршита, дођи, па поучавај вође. Лијепо ће ти бити, јер сви су твоји, твој народ и твоја земља. Ради, неуморно ради, јер што год урадиш — ва твој је народ. О, како ће те само вољети, како ли ће се само радо око тебе сакупити, она безавлена ђеца, што сада, ено тамо на бријегу овце чувају. Тако чедо моје, упамти што ти рекох, јер до године — Бог зна. А сад хајде, да те нанука испрати!“ Ишла сам, а чинило ми се, да се земља окреће таком брвином, да ни замјетити не могу. Душа ми се стегла, следила. Опростих се са свима, што су се по обичају били око кола окупили. Приђох к њој к мајци мојој јединој, да јој рекнем с Богом на годину дана. Ал' пусто срце цјепа се од туге. Приђох јој руци и задрхтах. Милијон мисли пролети ми кроз главу, а једна међу њима црна и страшна, као ноћно небо прекривено густим и тмастим облацима. Пољубих јој старачку десницу и заплаках. „С Богом нанука моја, с Богом добра родитељко, с Богом!“ »»У добри час роде мој лијепи!““ рече и уздахну болно, бришући бубе === = Лагани је вјетрић пиркао и наноспо мирис покошена сијена са ливада, а сунчане зраке позлаћивале врхове поносних крајишничких планина. — — — — —

ж Х %

За што ми је тако тешко било ра: стати се в њом 2 Што сам онако горко плакала, као никада; Па чему она црна мисао, чему онај неописиви бол душе, чему они болни уздаси рањена срца Та ја онда још нијесам знала, да мајку гледам — пошљедњи пут. — — —

Сарајево, 1905. Јулка Г. Поповић.

Ф