Женски свет

78. ЖЕНСКИ СВЕТ

глашаваху да се боре за општу елободу, једнакост и браство!

Па и најновији век са свима емансппатореким му тежњама и смеровима, није у стању, да нам стави пред очи идејалан положај женскиње, који би. у контакту стојећи са прпродним јој особинама у стању био женекињи осигурати угледан, мпран и задовољан живот. Данашњи поглед на женскиње, по којем се опе противно божјим и прпродним законима ематрају, да се ни у чему не разликују од мушких, те према томе, да им је и назначај животни истоветап — узрок је погоршању друштвеног положаја женскиња, извор је свом злу, којему су оне у друштвеном животу изложене. Фиктивна истоветност, која не води никакве разлике између мушких п женских, одгурнула је женекиње у вртлог патње животне, од које по жалосној сведоџби статистике, ужаена већина женскиња тражи ипзбављења у најгрознијем греху самоубпества.......

И овде ћу да застанем са оппеивањем гровоте и непријатности женекиња, којима се корен налазп у првом греху п које су последица праведне осуде божје. Велим, овде ћу, да застанем, те да обратим духовни поглед ваш на једну лепшу област женскога живота, у којој је хоризонат ведрпји и са којега женекињу обасјавају топли зраци љубави и милостп Божје. Та сретна, та благословена област је жришћамнство. (Ова, потиштепост женекиња у добу пре њега, п сав презир п грубост према женекињу повијег, од "духа хришћанског отуђеног доба, ишчезава пред њиме, п оно се указује као једино уточиште у којем се женскиња јавља као слободан човек! Јест, само и једино је хришћанство широм целога света проглавидо п пронело велику идеју слободе, једнакости п браства укупног човештва, без разлике пола, када је речма великог Апостола, незнабожачких народа псказало непобитну истину, да смо сви деца божја вером у Христа Исуса (Гал. 8, 25.), да мема ту Јеврејина пи Грка, нема роба ни господара, пема мушкога рода ни женскога; јер смо ми сви једно у Христу Исусу (Гал. 8, 28.). Божанствено Евангелије ово „одјекну широм целе васељене, али не да учини револуцију илп преврат, у којем ће да се затре п сатре свака друштвена разлика и божјим те природним законима одређени назпачај људских

полова и друштвених слојева ... не с: него ее

оне пронесоше светом, да униште на греху основани поредак људског друштвеног живота, и да

Бр. 4.

сваком даду по природи му еходан положај и круг рада на задовољењу потреба укупног човештва. На основу ових речи и у њима садржаног основног начела хришћанства гледе поретка у друштвеном животу људском, хришћанство је свугде где год је допрло и овладало уједпо на боље пзменпло пи положај женекиње.

Према томе у хршићапству се женско дете већ од дапа рођења евога сматра за човека, које пма потпупа права на живот, а кроз свету тајну крштења уведсно у заједницу цркве Христове, опо добива права п на све оне благодатне да-

рове њезине, којима, се користе и мушки чланови њезпни.

У хришћанству женскиња је као посебно биће елободна да располаже сама собом. Од њезине слободне воље и разумне увиђавности зависи, да ли ће своје девојаштво искључиво посветити Богу пили ће по елободном ми властитом избору срца свога ступити у везу свете тајне брака. Никакве силе светске нема, која би јоју томе погледу могла заповедати, јер света Црква Хрпетова забрањује п осуђује у овој ствари свако насиље ма са које стране опо долазило, и тиме емапеппује женскињу за слободна човека, у потпуном смислу речи. Брачна веза мужа и жене сматра се у хришћанству не за прост уговор, него за велику тајпу (Еф. 5, 32.), за светињу, која се упоређује вези Христа са Црквом (Еф. 5. 23.) те као што је чврета п неповредљива веза пзмеђу Христа п Цркве Му, тако псто постојана п пеповредљива има бити и веза пзмеђу мужа и жене. Истина је, да се у хришћанскоме браку муж сматра за главу, старешниу жене (Еф. 5. 28.) алп је то старешинство сасвим другог карактера, него деспотеко самовлашће нпр. мужа мухамеданца; оно је чисто морално пи прилагођено пнтересима друштвенога живота, који захтева јединство управне власти у породици, (као елементарном облику друштвеном), која (власт) мора прпнадлежатп јачим телесним и душевним особпнама снабдевеном, те према томе у животној борби издржљивијем члану брачне везе а то је мужу. Саветујући женама да слушају своје мужеве (Еф. 5. 22) Свето Џиемо не претвара жепу у робињу мужу, него чини то из обзира према слабости женског пола, те уједно на горњи савет, којп даје женама, надовезује пажње и нежности пуну заповед мужевима, када им налаже говорећи: „ви мужеви живите са својим женама по разуму и пошлиујтие

— “7 от"

_тту.љј "оу" нон" г "=" ји

пи а =