Женски свет

|" __

Бр. 5.

ЖЕНСКИ СВЕТ

ДИВЕ

остала овде без тебе. И кад сам помислила да морам овде остати три године, мивлила сам даће ми срце препући од туге и терета. Три године! То ми се учинило тако дуго, да сам се чисто поплашила да ли ћу ја преживети то време. И онда сам предузела да учим што више, само да што пре свршим, па да се вратим мојој мами, коју не бих никад више остављала. А кад сам се разболела, поплашила сам се: мислила сам да те више никад нећу видети. Истина требао је да сам се причувала после инфлуенце, али сам чула да се мој стари учитељ-професор певања разболео, То ме је тако збунило и поплашило, да сам још онако слаба одјурила по највећем ветру до наше госпође посланиковице. Кад ву ме видели како сам као без душе дотрчала к њима, запита ме госпођа поплашено:

«да Бога, Добрила, шта вам се догодило 2 Да вам се није десила каква несрећа» — Ја јој одговорим: ««Дабоме, и то велика несрећа: разболео се мој стари професор.»» А она чисто дахну душом, па рече: «Ах, хвала Богу; ја сам мислила, да се није ваш тата разболео.» ««0Х%, тоспођо, та и он је у неколико сад као тата, јер се труди да ме што боље изобрази у певању. И то брзо да што пре евршим сам ми је то казао, јер је видео како тужим за кућом. А сад сам Бог зна код кога ћу морати продужити да учим певање. Да, мама, то ме је веома поплашило. Он је, сиромах, био тако добар; кад год бих евршила лекцију, он би ме добродушно замолио, да му певам наше српске песме, говорећи: дете моје, ја вас тако радо слушам кад певате ваше лепе песме. Зашста, мама, то је тако добар човек. Бог зна како му јег

— Видиш, дете моје, том си приликом морала и назепсти, рече госпођа Мирићка.

– - То је вероватно, јер сам још истог дана осетила како ме свуда око ребара пробада. Камо среће да сам 6 тобом отишла кући, не бих се за цело овако разболела. Ах, било ми је тако тешко кад си полазила! У мало нисам викнула: Мама, води ме кући!

—- Па зашто ниси казала7г Ја бих била најсрећнија да смо се заједно вратиле.

= (Стид ме је било да се тако слаба покажем; а овамо сам толико наваљивала да ме амо доведете. Алп сад, мама, сад ћемо, заједно у наш лепи Београд.

= Да, дете моје, чим ти буде боље, и лекар допусти да се можемо кренути на пут.

И ако је Добрила устала из постеље, није се могла сасвим опоравити, што је и самог лекара бацало у бригу. А пошто се време отоплило, он им допусти да се могу вратити у свој завичај; готово је био уверен да ће се Добрилаа у месту свога рођења сасвим опоравити. Пошто им даде упутства како да се владају, рече им:

—- Госпођице, ви сте још слаби, строго придржавати мојих наредаба.

— Не брините госп. докторе, она је сад под мојим надзором.

— Да, да, милостива госпођо, рече доктор замишљено, чувајте ово дете, то је прави бисер!

Пошто се опростише са доктором, одмах се сутрадан кренуше у Београд.

морате се

» = »

Какав је то био жалостан призор кад се Добрила појавила пред оцем и братом, бледа и малаксала, а отишла је од куће здрава и румена као јабука.

Добрила се силом отимала од своје немилостиве бољке, која је била јача од њене воље, и сваким даном све ју је више обарала, те је и нервознија све више бивала.

Једном кад им дође њихова пријатељица госпођа М., затече Добрилу уплакану. Она је поплашено запита:

—- За Бога, Добрила, шта ти је, што плачешг

= Како не бих, госпођо, плакала кад ме ето сви једе.

— Како тог Ко би тебе могао те сви тако воле 7 И

— Та то је баш оно зл0, што ме и сувише воле, па су се сви поплашили и мисле да ћу умрети! Видим ја то у њиховим очима, како задржавају сузе. А највише. ме боли кад тата дође преда ме, па ме гледа тако жалосно, а не сме да проговори: боји се да се не заплаче. Видите, гдспођо, то ме доводи до очајања, јер тада помислим да ми нема лека. — И онда би очајно узвикнула: Спроти моји родитељи, шта би од њих било кад би ме изгубили 2

— Какве су то мисли, Добрилаг Ти треба да имаш вере да ћеш оздравити.

— Та ја хоћу да живим, мени се мили живети! Ја волим свет, хоћу да певам, да свирам. Та ја сам још тако млада, па ми се све мили...

да тим (се закашља, па онда, малаксала настави :

=— Ето видите, овај ме кашаљ плаши,

једити, кад