Женски свет

Бр. 6. ЖЕНСКИ СВЕТ 125.

срећни. Ко равна утицајима, који долазе из нека невидљива света2 Дали тај утицај да препишемо звездама, неком непознатом или закону универзума 2

У неправичности света гледамо утицај силе, коју морамо приписати самоме човеку, а не ни Богу ни звездама. Ми нисмо играчка неког некорисног случаја, већ је погрешка целе фазе, ако смо несрећни и сироти.

Хиљаду веза нас прикопчавају генерацијама прошлости. Закон наслеђа игра знатну улогу у животу сваког човека, те само кроз нас саме можемо наћи кључ те тајне.

Искуство и знање ће нас брзо научити, да смо ми сами узрок многим срећним и несрећним догађајима прошлости. Тада ћемо постепено дознати за добре и рђаве снаге. фантоми пролазе са моћи незчања, те ћемо постепено доћи до светлости помоћу наше свести.

Људи ће брзо научити, да сви богови, којима населише небо и земљу, само су непотпуни символи снага, које у њима почивају.

Сама природа у човека је дуалистична. Објективност његове особе принуђава га, да се равна по властитим импулсима. А човек, који не прима ни опомене ни савете, свакако ће погрешити и странпутице поћи. Свемир није непријатељ човечанству. Једнаке снаге нека се употребе на добреи рђаве резултате. Оне су као електрична струја, која исто тако добро функционира како за убиство, тако за добро дело. Одношај природе према човечанству не равна се према моралу, а не ни према мислима. Ако човек у своме незнању утрчи у муњу биће убијен; и ако се лађом вози по мору, која се не може одупрети ни ветру, ни таласима, утопиће се. И тако је човек код свију догађаја, код небројено несрећних случајева, који га привидно недужна сналазе, сам крив, а то све ради неразборитости и небрижљивости. Дубоко у човеку самом

лежи узвишена свест, о којој само интелект нешто зна, то је наше властито »ја«, и у њему се налази тајна човека, коју смо до сада увек приписивали некој спољашњој сили. То је оно »ја«, које нас упућује, да разликујемо добро и зло, које нам вели, да ћемо оно жети, што смо посејали; јер онај, који рђаво ради, примиће и казну за своја недела. Дубоко у унутрашњости природе царује правда. Пре се мислило, да богови људима спремају неко место на небу, да елементе природне на то употребљују, да човека награде — или казне, да с њиме говоре у бури, земљетресу и грому, да владају ваздухом, морем и народима. Дакле, кад је човек почео мислити и питати, гледао је у небо помоћу дурбина и тако је открио небројено светова, које управља вечни закон; — проникао је облаке, те је вера, да је Бог у њима, ишчезла. Није нашао у етеру ни бела престола ни беле стазе, па ипак је остао смисао у човеку са правичност која вечито опомиње и прати му кораке. Онај, који чини зла, може избећи гњев богова, може сачувати тајну од других, али не може од самог себе избећи. Изгледа, да је то »више« у човеку самом неограничено, неизмерно, које се не може ограничити ни простором ни временом. Ту моћ, коју можемо назвати интелигенцијом или анђелом, јако обухвата свест човечју, увек излази на површину у човечјем животу, соколи дух, улева срчаности и поуздања, опомиње човека на опасности и води га на сигуран пут. И то нас никад не напушта! Има људи, који се никада не осврћу на свој унутарњи глас. Брод њихова живота увек потоне, ти људи увек стижу врло рано или врло касно и њихов цео живот је читав ланац несрећа. Али они, који слушају свој глас, не познају несреће, они сами отклањају непријатности у животу. Многи немају никакве друге снаге, никаква талента, осим слушања тога гласа. Тај