Женски свет

52: ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 7.

На поласку из Бихаћа.

Вај удесу, мој удесу!

Зар и с' Бишћем, да с' раставим, Под чију сам груду хтео

Трудне кости да оставим.

Две године протекоше... Две године мучног рада, А за све те труде моје Отказ мени би награда.

Ево мене сад без службе

На сред божјег тог сокака

Одасвуд ме стисла тама,

Ни од куда светла зрака! Бихаћ, 1906.

Опроштај Милеве

Ал' још ми је мисо јака И још ми је снага жива, И ако ми џеп сиротни Тек неколке круне скрива.

Штап путнички ја узимам И крећем се у даљине, Остављајућ' кршне горе Своје тужне отаџбине...

Опрости ми доме златни, Мога срца рано веља, АХ јадан је удес, јадан Свијех српских учитеља! Исаије Митровић.

Симићеве.

Сишла се са школског прага и последња зачетница вишег женског образовања у нас Срба с ове стране.

После 32 године ревносна и савесна деловања у новосадској српској вишој девојачкој школи, поклонила се природним законима и наша вредна учитељица Милева Симићева, која се није својим радом кретала само у уским границама школске дворане, и ако јој је ту била најведрија душа и најпуније срце, него је умом и вредноћом својом прешла уски оквир школског прага и својим лепим и богатим књижевним радом доспела у редове наших опробаних књижевника. Особито се истакла на лепој књижевности и дечијим глумама, где је до сад показала и највише успеха.

Поред свег тога, што је сама затражила од својих претпостављених школских власти, да се са слаба вида разреши тешке и одговорне учитељске дужности, ипак јој је тешко и претешко било, да се растави од свог милог позива, који је у младости још сама одабрала, да се растави школе, коју је кроз толико година тако радо посећивала, да се откине од другова и другарица, са којима је много година делила онај сув, али сладак учитељски хлеб, да се лиши

оних невиних, анђеоских погледа своје драге дечице. У ,

Јест, тежак је то тренутак за сваког правог учитеља; а колико је тежак био и за нашу

: По: а а ши лиши: 5 Ји, покаје сви-јоо.

садругарицу и сарадницу, г-ђицу Милеву Симићеву, нека кажу њене речи, којима се 13. (26.) јуна о. г., после св. благодаренија, опростила од школе, садругова и ученица својих.

Врло поллаованми гостодинње управилцељу, господине калимтето и госиођице!) Драги моји другови и другарице! Мила децо моја!

Много пута била сам ја овако с вама на окупу у овој школској дворници. Али ни једном таком приликом није ми душа била под утисцима оваких осећаја, под каквима се налази у овај мах. Јер — у овом тренутку стојим ја овако с вама заједно овде последљи пут. Сада сам ево дошла међу вас, да се опростим с вама; а уједно и са овим заводом, на коме сам по божјој милости тридесет и две године радила.

Па кад вам кажем, да је мене баш неодољива љубав према школи и деци школској на поље школског рада одвела, а да та љубав, од оног тренутка како сам први пут коракнула преко прага овога завода до данас у срцу моме никад малаксала није — кад вам кажем, да сам за многе невоље, које су ме у животу налазиле, за многе неудаће које ми је усуд на плећа товарио, увек највеће утехе нашла, радећи у овом заводу, који сам до данас тако радо звала мојом школом, –- кад вам кажем да сам вазда разоноде нашла, како у озбиљном разговору нашем око заједничког нам учитељског рада,