Женски свет

Бр. 7.

тако и у веселом нашем ћеретању у заједничкој нам доколици, драги моји другови и другарице -— кад вам кажем да сам за многе радости које су ми у животу биле ускраћене, увек накнаде нашла у ведром осмеху ваших невиних погледа, мила децо моја — онда ћете појмити, како ми мора бити тешко, растати се са свима тим милинама!

Ал — има у бићу човекову једно свето осећање, које има превласт над свима другим осећајима у њему; које као неки неумитни судија води и тражи тачна рачуна, у сваком делању његову. То свето осећање тај неумитни судија зове се — мирна савест. Па како је поводом јаке живчане болести, која ме је пре неколико година об'рвала, мој очни вид у великој мери ослабио, увидела сам, да вршећи даље своје дужности на овом заводу, под таким околностима, не би могла тог свог неумитног судију задовољити у оној мери, у којој сам то до данас свикла; те сам принуђена била замолити нашу највишу школску власт, да ме моје досадање, мени тако миле дужности разреши. И високославни Школски Савет је ту моју молбу уважио и испунио. А

Па кад се већ морамо растати, онда вас молим, драги моји другови и другарице, да примите моју најтоплију захвалу на сваком пријатељском предусретању, које сте ми указали; на свакој пријатељској услузи, коју сте ми учинили; а уједно и моје уверење, да ће за мене, као што је то вазда и до сад било, и од сад бити највећа радост, ако вам будем могла што чешће пружати видљивих доказа, мог искреног друговања с вама. Јер — кад се већ више нећемо моћи сретати на пољу заједничког нам школског рада, жеља ми је, да се што чешће нађемо тамо, где се сусрећу путеви искрена пријатељства. Још једном — хвала вам на свему, и молим вас, задржите ме у лепој успомени!

Па сећајте ме се и ви, мила децо моја! Јер и ја сам све вас без разлике, једнаком љубављу грлила, једнаком вољом учила, једнаком бригом васпитавала, Бивало је дакако, да сам понеку од вас кад кад и покарала; ал ја се не кајем зато. Јер сам уверена, и ако сам вам тим можда тренутно на жао учинила, ви ћете кад будете научиле озбиљно мислити, увидети, да сам и то чинила баш зато, што сам вас толико волела; те сам вазда на уму имала, да ви, које сте тако близу срцу моме, једном кад одрастете,

ЖЕНСКИ СВЕТ

153.

будете што ваљаније домаћице, што примерније матере, што узоритије Српкиње. Не би ли временом биле понос и дика не само овога завода, на чији извор сте дошле да се напајате знањем и васпитањем — него исто тако и ваших старијих, који су вас овамо послали.

Но како је ово последњи пут, да вас моје очи са овога места у живот испраћају — како нећу више никад стати међу вас, да вас поучим, хоћу да вас са овога места бар још једа-

ред посаветујем.

Ви ћете, као што рекох, временом бити српске домаћице, српске матере, чланице српског друштва. Према томе, имаћете врло лепих, узвишених али и тешких задатака; јер ми Срби —- по невољи — готово рећи сваким даном идемо све сумњивијој и сумњивијој будућности на сусрет. И зато што је тако, преклињем вас храном мајчином, урежите мој последњи савет дубоко у своја срца и сећајте га се, докле вас год буде трајало: Ма вас прилике у животу камо однеле, ма доспеле у најсјајније, ма не дао Бог у најцрње околности — чувајте и браните свој понос, чувајте и браните нашу свету православну веру, чувајте и браните наш дични српски језик! Те три светиње недајте нико да вам повреди — те три светиње чувајте и не-

. гујте више него очи своје — за те три светиње,

ако буде требало, жртвујте — жртвујте све!У то име Бог ми вас благословио! С Богом!

После њена говора, опростио се с њом у име својих другова и другарица у лепим и дирљивим речима управитељ школски госп. Мита Ђорђевић, а за њим и г. Кузман Миловановић, учитељ и управитељ осн. нар. школа, као изасланик месног школског одбора, признавши јој лепе и велике заслуге за ову школу и просвету народну и благодаривши јој на труду и ревности око просветног рада кроз 32 године дана.

Иза њих ступила је на среду ученица |М. разреда Даница Бљажић-Попова и изговорила је ову своју песмицу, коју је саставила у почаст својој доброј учитељици Милеви Симићевој: Тридесет је и два лета

Од кад Ваша снага ради, Од кад младим Српкињама Веру, љубав, Српство слади.

Тридесет је и два лета Од како сте на том пољу,