Женски свет

пр ирА ој Рн -еи

ов

202. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 9.

спада прво за то, што је »попадија прве класе» како све сама радо назива, а друго за то, што је »попадија без деце«.

Отуд је, дакле, долазило, те опа није имала својих брига и што се управо осећала дужном, да бар туђу бригу води.

А водила је врло савесно.

У кући њеној пије било толико посла да га стара тетка Маца, попина некад дадиља, уз помоћ окретног Нике црквењака, пе би могла посвршавати. Тако је попадија могла по вас дан седити, са плетивом у руци, на портанској клупи и зајстављати сваког, ко би туда прошао. На тај начин дознала би она: колико је меса купио биров за госпођу натарошевицу; колако траје кила мастиу кући блатајниковој; какве је колаче месила учитељка прошлог празника или, ко је пмао о Новој Години најлепшу печеницу.

Дочекивала је она и верне парохијане и давала им мудре савете: како ваља да раде, да штеде, да се слажу; говорила јен о томе, како не треба да пусте да им жене господаре. У несрећи их је тешила а знала је показати своју особиту радост у њиховој срећи. Њено саосећање у селу се доста признавало а по својој вредности и паграђивало. дато је попа, који је био за то неумешан, и морао тршити да му попадија ночешће каже: »Пусти ти, да ја попујем њима, а ти им читај јектенија«, а трпио је, богме, да и љему попује ...

Друга особина њеног карактера беше њезин дипломатски дар да прва, и све па фини начиц докучи сваку тајну. У томе јој у селу нико пије био раван, а дивљење и признање, које јој је сеоска интелигенција за то одавала, било је велико. дато се госпођица учитељица пије могда начудити, од куда тај дар изневери, овом приликом, госпођу попадију. »Шта јој би«, питала се она и осећала се чисто увређена. А како и не би. Или, зар се може очекивати да ћо она овако јавно расејавати печију кућу, а најмање господар-Перину, која је овде прва, а господар Пера човек који носи сва могућа почасна звања у селу, па, наравно, и звање месног школског надзорника. Доста је, ако она, госпођица учитељица, повери коме шта у четир ока, а пе као остале сеоске даме што сваком приликом пзговоре све што знају. То се не слаже са њепим васпитањем, Она воли разговоре у четир ока п назива их искреношћу.

»бамо такви разговори смеју бити искрени«,

говорила је опа чешће у себи. »Говориш без зазора, без бојазпи, да ће се два сведока заклети, да си рекла то и то; па опда, како је велико задовољство за сваку поједину, кад мисли, да само она зна пеку још непознату ствар. То изазива повероње, то управо ствара пријатељство, отвара и учвршћава пријам у евакој кући«.

Са оваком девизом и са нешто мало воље за свој узвишени позив учитељевала јо сретпо госпођица Бркићева већ двадесет п три године у овом селу, уживала је свачије поверење а њена се пекреност јако ценила...

Слабост госпође попадије беше само моментана; брзо увиде она своју погрешку и поче се трудити, да је поправи. Помажући својој пријатељици, да се разузури, потапша је својски по широки плећи и дошапну јој: »Данас ми морате остати дуже него остале тошће, имам за вечеру хладне прасетине и карловачког бермета«.

Ко је познавао наклоност госпођице Бркићеве према хладној прасетини и њену, још већу наклоност према карловачком бермету, тај се заиста морао поклонити великој дипломацији госпође попадије.

Један узајмни стивак руку још, и еве је бгло у реду; постигло се шта више и обећање: »док будемо на само дознаћете еве. ..«

«И ви се чудите томе, што је доктор Радић добио котар од госпођице Јулије«, настави бележниковица прекинуту дебату.

«А ко да се не чуди, таква партија! И ко је опег она, Да толико бира!« жестила се Ддомаћида. »Не говорите тако«, стишаваше је бележпиковица, »пма вам та кауцију и за официра».

»Јест, ал где јој је официрс!« чу се са више страна.

»Катжу, да се нашао један на новосадској беседи, куд је Јулија зимус на углед пшла; тај, ево, смета доктору — >»

»Но то је страшно«, скочи госпођа докторка, мала стара жепица семежурана лица а накипђурепа као каква девојчица. Извештај бележниковицин силно ју распали.

»Један официр да смета једпом доктору, та то је страшно!« жестила се она. »Мене, мене питајте шта вреди бити докторка. Не бих се мењала ни са генералицом. Све је то голи поблес. Јуф, јуф, једап лајтнапт п један доктор и то ко тарски« — |

»Не жестите се, молим вас, ја сам тако