Женски свет

208. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 9.

свога живота а камоли туђег. Не уби! Ни мрава немој убити ни згазити, ни тицу ову која је мало час овуд летила, јер и она се радује животу, слободи и у слободи слави Творца свог.“

Одмах сам слетила и радосна у знак благодарности почела цвркутати у олтару. Али он се гњевно опет окренуо к мени и с рукама мануо.

Како је добар, племенит — мислила сам — како води људе путу спасења! — Ни ону тицу — рекао је он — ни

тицу, јер и она слави Творца свог. О Боже има још добрих људи!

Окренула сам се прозору који гледа на исток, и у тај час долетеле су две моје другарице и почеле говорити: „Хладне су већ ноћи друго, још дан и два нећемо овде дуго. Ноћу ми хладан зрак пробија цело тело и сунце не сија тако љупко, зраци му нису врели, још дан и два па да се одавде сели. Већ вене и цвеће, спустило главу доле, још дан и два биће и грање голо. Путоват селе ваља, спремат се друго треба. Још дан и два па за нас нема ни хлеба.“

Ја куцнула кљуном у стакло а оне одлетеше, уплашише се од звука. Погледала сам на поље. Моје другарице и другови весело лете и певају. Милиони малих бубица у ваздуху беше им сладак пљен. А јаг Што ћу ја2 Хоће ли ме ови људи гонити овдег Тада сам се сетила његове речи: „опет је једна ушла“ и пођем да потражим по цркви ту несретницу нашег рода. Али јаој! Кад сам прелетила један високи стуб, угледам страшан призор. Малено тиче, чедо наше комшинице лежаше овде на стубу мртво. Први његов лет па у смрт. Раширило своја крилашца и отимало се од смрти. Сирото тиче! Још ни једну сласт овог света уживало ниси, а већ те нестало. Ко зна, можда је овако боље! Али зар неће мене постићи иста овака судбина> Док сам овако све премишљала о тичету, о себи и своме удесу,

дотле су људи изишли из цркве. Остали су само њих тројица. Онај што је био највиши међу њима, узео је дугачку мотку и завезивао је за њу велики убрус. Дакле хоће да ме гоне, да ме убију ови људи. Несретници, шта сам им ја крива Почели су. Летила сам кроз сву цркву и пркосила сам људској слабости. Храбрила сам саму себе и напрегла сам сву снагу. Злобни људи! Нећете ме ухватити. Ви што причате о љубави, како сте ниски, подли! Зар тако слушате глас пастира вашег» Та гле!И он је у вашем друштву! Тако сте гонили И оно невино тиче, тако и мене. Гадно! Али само док се дочепам слободе, причаћу целој васиони о вама. Како сте ниски, мали, сићушни, хладних груди — не људи. Причаћу како ме је стизао бич вашег гњева! Причаћу о круни створења Божјег... свима, много, много! Тада сам се сакрила испред ове надутости и гњева за један стуб и нису ме могли наћи.

Сутра дан рано опет су дошли. Мени беше хладно, јер сам страшно провела ноћ. Хладноћа да ме убије а брига 2! Ах како је тешко бити сужањ. Бринула сам се за своје мали. шане. Како им јег Јесу ли се вратили у своје гњездо. Јесу ли имали доста вечере, јесу ли се напили гдегод хладне водег Мисле ли о мајци Онај високи човек почео је говорити о мени са подсмехом. Опет је узео велику мотку и обећао ухвати ли ме, да ће ме треснути о тле. — Гонили су ме два сата. Мртва уморна сакрила сам се за стуб. Жеђ ме морила и пекло ме унутри као ватра. Дохватила сам кљуном две три муве да добијем снаге више, али ми доручак није пријао. Воде, воде, викала сам, али моје вапаје нико није чуо, на моје уздахе нико се није ни осврнуо. Сунце опет обасјало олтар и слетила сам на прозор да се угрејем. Али шта видим. Гле, читаво јато ластавица на школском крову. Какав ли је скуп, какав договорг Тада ми задрхта цело тело. Сетила сам се