Женски свет

194. ЖЕНСКИ СВЕТ | Бр. 9.

потребе подмиривали код иностранаца, него су крај свега тога, — каои оно они њихови другови, који су се према осталим члановима других сталежа, у сваком погледу коректно држали и само се на Србе обраћали протестовали, како их Срби обилазе.

Ето, то је оно, што је између трговаца и чланова других сталежа у нашем народу створило поново јаз, који се тек једва почео затирати.

Доиста је крајње време да се Срби отресу сваке туђинштине; али је то дужност исто тако и чланова трговачкога сталежа, као и свију осталих. Није лепо видети, кад било људи из народа, било чланови наше интелигенције пролазећи крај српских трговина улазе у трговине иностранаца, али је исто тако за осуду, кад Срби трговци траже на пример помоћи код несрба лечника, траже савета код несрба адвоката и шаљу децу своју у несрпске заводе.

Они чланови нашег трговачког сталежа, који кад им треба лекарске или лечничке помоћи мимоиђу Србе лекарнике и лечнике, који кад им треба правних савета не траже их код Срба адвоката, него одлазе лекарницима, лечницима и адвокатима туђе народности, који мимоилазе српске школе, те децу своју поверавају несрпским заводима — немају права да апелују на српску публику да их помаже, нити је смеју осуђивати што их запоставља Јер се поклич »Свој своме« исто тако тиче и њих, као и сваког другог члана нашега друштва!

Сви ми, као чланови нашег маленог, на жалост са свију страна потиштенога народа, имамо једнака права, али и једнаке дужности. Старајмо се удвострученим силама за свој сопствени опстанак, ал подајмо живети и оним члановима нашега друштва, који нису нашега сталежа. Будимо међу собом једнако строги, али и једнако праведни!

Обгрлимо тај лепи поклич »Свој

своме«! сви скупа једнаком љубављу. Та мож' да ни једном народу не би донео он толике користи, колико нашем; јер у нас исти има двоструку задаћу. Колико би од њега имали материјалне користи, толико напоредо и моралне; јер нас он сећа и на очување наше народне индивидуалности.

Но да би нам исти могао донети потпуна успеха, стварне користи, морамо при остварењу његове сврхе имати на уму двоје: Пре свега морамо радити на томе остварењу узајамном заузимљивости, удруженим силама, а осим тога старати се зато, да делање у том погледу извршујемо опрезно.

Удруженим силама и узајамном заузимљивости радићемо на његову остварењу тада, ако сваки од нас, који српском душом дише, упућује и обавештава сваког члана нашега друштва, да му је као такову морална дужност, да се за сваку своју потребу и помоћ, коју му је кадра пружити српска рука, српској руци и обраћа.

Опрезно пак делати у том погледу, значи, не вешати то златно начело »Свој своме«! на велико звоно; јер тако може циљ свој промашити; него га препоручивати међу својима у тишини; и то члановима нашега друштва свију сталежа без разлике. — Тако ће се до успеха доћи мож'да спорије, ал тим реалније и сигурније.

Ову племениту задаћу могу вршити не само мушкарци, него и женскиње. Главни посао око тога, ваљало би да преузму наше »Женске добротворне задруге«. Нека сваком могућом приликом свака чланица о томе обавештава и нато упућује своје домаће и своје знанце — па је дужности својој у томе погледу одговорила. Делање то не задаје никаквих тешкоћа, а сврха му је племенита; и зато се и може с правом надати, да ће га се Српкиње наше својски латити. Помажимо себи колико можемо и сами, па ће нам и Бог помоћи!

Е И ИЕ === бе ве==