Женски свет

250. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр 1. МУ Ц 5УПре неколико година, живео је у те лепо збринути. Веруј ми, неће те

Паризу у потпуној повучености један стари мајор. Он беше не само у инвалидској еспланади где је становао, но у целом округу вароши познат, као пријатан стар човек, са ратном медаљом и крстом почасне легије, која је одличија себи задобио на бојном

пољу у Италији 1859. године и Ло-'

трингији године 1870.

Већ четири године живео је стари ратник сам са својим верним псетом, чије име »Цуцу« на њега пређе. Ово псето беше нешто средње између ловачког и пастирског пса. Од ловачког пса имађаше дуге уши и светле очи, а од пастирског, кудраву дугу длаку и дуги реп, који беше на крају веома китњаст, да је код сокачке младежи изазивао врло велику веселост и смеј. »Цуцу« беше права скитница. Врло радо је излазио сам у шетњу, и често се виђаше, где без икаквога циља трчи тамо амо, њушком у вис подигнутом. |

Још рано у зору, трчао би преко степеница доле, са корпом о врату, прво пекару, који му је свакидашњи бели хлебчић за мајорову шоколаду у корпу метнуо, а затим преко у продавачницу новина, одакле је донашао мајору јутарње новине. паметна животиња победоносно кући журила, да поменуте ствари преда своме господару.

Мајор је волео своје псето више свега, оно је у њему будило многе лепе успомене. Његова обожавана и љубљена ћерчица, брижљиво је хранила »Цуцу-а« и однеговала га са истинском њежношћу и оданошћу. Али дете је умрло, а стари мајор остао је сам са »Цуцу-ом«.

Више пута, — када се стари ноћу пробудио, питаше се, шта ће бити с »Цуцу-ом«, кад њега не буде било више у животу.

__»Не брини се пријатељу мој« говораше себи — »надам се, да ћу

Тада би ова.

заборавити твој господар.«

Година дана прође и »Цуцу« није лепши постао. Мајор га је четкао брижљиво, и даде му на нову годину особито леп оковратник — а имао је обичај, да свагда на нову годину учини своме псету по неки поклон. На тај дан би га повео собом у шетњу преко булевара и водио га поред многих посластичарница.

Но данас, не осећаше се стари мајор доста снажан за излазак. Он веза псету сјајни оковратник са врло лепом бравом од никла. На средини оковратника биле су угравиране ове речи: |

»Зовем се Цуцу, и станујем улица фаберт бр. 13.«

Није потрајало.дуго, а мајор се озбиљно разболе. Цуцу му остаде веран друг. Крај постеље свога болнога господара, седео је на столици, не остављајући га ни за један тренутак самога, и спајаше свој бол са уздасима болниковим.

И мајор умре. После сахране дође

домар куће, затвори покојников стан и отера »Цуцу« на поље из куће са једном мотком. Али се верна животиња не маче с места. И дан и ноћ лежао је на калдрми, преко пута куће свога умрлога господара. " Домар просу читаво ведро воде на њега, а деца се бацаху камењем за њиме, али се »Цуцу« не даде отерати. Као неком тајном силом задржан, лежао је пред кућом, одакле се још увек надао, да ће видети свога господара изаћи.

После неколико дана дођоше из провинције неки мајорови рођаци, ради деобе оставине. Кад псето виде отворене прозоре — кроз које га је његов господар тако често звао крај свег задржавања домарева — трчао је као махнит преко степеница