Женски свет

Бран.

ЖЕНСКИ СВЕТ

254.

горе, и од радости скакаше по соби свога некадашњег господара.

Погледај само овог гадног прљавог пса — рече један од рођака, и удари га ногом. То беше: »Цуцу-у« и одвише. Жалосно и погнуте главе одвуче се преко степеница доле и жураше даље.

Никад га више не видеше у овоме крају вароши. Он започе опет свој скитнички живот. Без циља трчао је улицама њушком горе подигнутом.

И дође зима. Већ два дана веје снег непрекидно. Цео је Париз лежао под снежним покривачем.

Какве ли мисли пролажаху »Цу-

је правцем к

цу-у« кроз главу2

Много пута трчао Реге-асћајзе, где је знао, да његов господар лежи закопан, али је свагда од чувара био отеран са капије гробља.

Полумртав од глади и умора пружи се крај зида одлучивши да скапа.

Часови су лагано пролазили. Неколико пута прођоше туда стражари ги не приметивши јадну црну главу, која провириваше из меког снежног покривача. Али га примети један мимопролазећи пар.

»Шта је овог — упита меки женски глас — погле само Хенриче«. По оделу судећи беше то раденик, застаде да боље види, и спусти доле једва трогодишњу девојчицу, коју је у наручју носио.

»Зар не видиш да је псето« рече на то млади раденик.

»Ох! сирота животињица — уздахну Клотилда пуна сажаљења нећемо ли га повести собом, овде ће се јадник смрзнути2 Погле само како има леп оковратник. Сигурно је залутало. Сутра га можемо газди предати. И смешећи се додаде: »па можда и награду добити«.

»Али у нашем стану неће хтети трпити псето« — одговори јој муж, али га ипак поведу. У дому ових честитих занатлија нађе »Цуцу« врло срдачан дочек у близини угодно загрејане пећи.

»Брзо Фифина, донеси мало млека, дај ми суд, морамо му угрејати« рече Клотилда. »Види Хенриче, како лепо изгледа, како има миле и паметне очи! Сутра ћемо заиста добити за њега награду».

»То је врло мучна ствар са псетом, бојим се да ћемо га морати и. задржати» — рече Хенрик — »па ако му не нађеш газду, а ти га предај полицији, и тако ћемо га се опроСтИТИ.» Клотилда на то не одговори ништа, али Фифина — размажено дете беше страсно загрлила «Цуцу-а« и готово га одважно узе у обрану. Дете је приметило верност и оданост пса, па је желила да га и задржи. То вече — у овој иначе сложној породици дође и до свађе. Муж је прекоравао жену што је довела пса, јер ће им, вели, много неприлика чинити.

Клотилда беше љута, но познавајући добро срце свога мужа — није била много узнемирена ради судбине «Цуцу-ове». Та онће сутра бити први, који ће га хтети задржати.

Идућег дана Клотилда и Фифина повеле су »Цуцу-а» у улицу фаберт бр. 13. као што су на оковратнику прочитале.

На кућним вратима стајала је жена домарева. Кад је опазила пса, узвикну гласно: »проклета животиња, зашто нам га доводите опет натраг2»

«Псето припада некоме из ове куће.«

»Оно је припадало староме мајору који је недавно умро. Задржите га, ми нећемо више да га видимо.«

«Добро драга моја, ми ћемо га и задржати« — рече весело млада жена —- »ми смо га већ и тако заволели. Ходи »Цуцу«, љубимче моје.«

Кад се Хенрик у вече кући вратио, затекао је псето, где лежи крај пећи. При том је мрко набрао чело.

«Морамо га задржати« — рече му жена. — Он је припадао једноме мајору, који је недавно умро. Хенриче!