Женски свет

282. ЖЕНСКИ СВЕТ

жевна хаљкавост, када писац и данашње време овако списује енклитике на 44. стр.: »Бог би знао ког упалиг« место: »Бог би знао, ко г' упали 2“, а овамо опет на 56. стр.: »И гледајућ онај — брежуљак —, на које му стоји бор —«, па на 40.: »Надао се доће зора сјајна“. — Са таке исте хаљкавости у употреби језика настале су и оваке синтактичке нескладности = на стр. 35.: »Не буде га трули легиони дјева, Обучене црним“, на 75.: »Спавало је море успомена Усирене у срцу ми худу«“, да се и не спомињу овако разнолико употребљена времена у истом склопу излагања, као на стр. 40.: »Зрела жита житрату по зраку. Из торова јасна звонца звече, Једном робу што лежи у мраку, Падало је већ посљедно вече« ј

Исто така хаљкавост види сеи у употреби ритамских јединица, те узевши какву стиховску или строфску тему писац по вољии без невоље искаче из њихова колосека. То се у новије доба и неких наших пистих уметника »Ођегтепзсћа« узима за неку вишу уметност, али за нас просечне људе, за које песници пишу, то су просто. докази да песник не уме да се држи Фформе, коју сам одабере, и на нас чини то утисак невештине. Тако је' у песми »Јецање« на 18. стр. где је прва строфа са унакрсним сликовима мушким у парним стиховима,а у осталим су исти са женским сликовима; у песми »Слушај« на 25. стр. у прве две строфе иу последњој су једанаестерци на беспарним местима, а у остале две двандестерци свуд. Таких мешавина налази се нарочито међу »Сонетима« му, а особито у песми »Рону (!) ми мисли“, која је опег ваљда услед хаљкавости »редакторове« заједно са песмом »Први снијег« остала неуврштена у »сонсте«, иако кмају ту исту форму.

А каква је разлика између утиска тако по форми неуглађене песме и углађених стихова, нек се види ево из наведених стихова самога песника.

Рону ми мисли.

Рону ми | мисли || кроз ноћ | далеко, У пусту | јаву || у нијеми | крај,

У којом сам || своју срећу | чеко: Весеље, | тугу, || пакао | ил рај.

Рону ми ! мисли || у страхотна | гробља Спомене | цигле || ништавости | наше, И тако | слушам || јаук | сињег робља, Што сваког | дана || пије | смртне чаше.

Бру! 2:

Рону ми | мисли || готово | већ мртве Уз сјетан | жубор || зеленкасте | Сане, Под окриљем | ноћи || досадне | и тавне.,

И тако | одем || незнам | ни сам куда Да л' ко | ведри гениј || или пак | к'о луда Знам: тек | свуда видим || отаџбинске | жртве!... Ту је ето свега погрешнога. Све се усредсредило: мешавине ритма — |. стих десетерац женски са четири такта, а са њиме нескладно сликује јуначки са 8 такта; ту су мушки сликови у стиховима парним прве строфе, а у другој су на истом месту женски и у свима осталима. Ту је опет нескладно и предалеко сликован, те нема ритамске вредности. 1. једанаестерац треће са последњим дванаестерцем последње строфе, а тако су исто нескладно измешани једанаестерци и дванадестерци и везани сликовима у 8. другом и трећем и 4. строфи првом и другом стиху; ту је и сликова Сине — тавне, ту је и штампарска погрешка »У којом“. а ту је напослетку и мањкавих интерпункција: »У пусту јаву у мијеми крај«, па и ње и некњижевна правописа у: »И тако одем незнам ни сам куда и т. д.“, напослетку и натегнути израз »смртне чаше« и недоношче од облика: »Рону« од ронити — роним. Једном речи то је скроз хаљкаво израђена песма, која је иначе са своје садржине да буде од веће вредности.

А колико пријатније утичу ови глатки стихови истога песника, нека читаоци сами осете;

Шумор.

Љетно вече... На земљицу моју, Црни вео од мрачила пада, Вјетар шуми чудновате зборе, Пуне туге и големог јада. ,

Вјетар шуми уздахе и ваје Земље моје честите и сјетне, Куне тешка настала времена |] Оплакује годинице сретне...

Вјетар шуми јаде земље моје,

А тај шумор на срце ми пада;

К о јецање расцвјељене душе,

К'о рушење сјетног водопада. или ево овог другог ритма из песме: Ноћ, која је угледала света у овом листу:

А прехладни вјетрић слази с даљних кбса ()) И милује лишце [] као рука драге,

Носећи у себи кап јутрењих роса []

Да дарива поља и ливаде благе,