Женски свет

о

272.

Као да су своје шапате шиљали доле на земљу: »Лаку ноћ... Лаку ноћ. посљедњи пут за данас... Још само један поглед, нежан — један за данас... И губили су се тихо, полако, који су и посљедан румени траг остављали, давајући величанствен изпредака _ — Ах! тешко је оставити ову лепоту уживања... Зар никад више не видети, ово, што чини живот сретним... Не видети више плаветно небо, кад је и без најмањег облачка, изгледа, као да су се сафири по њему просули прелевајући своју лепу, плаву боју... Не осетити више заносан мирис плаве љубичице, која је поносито исправила, своју петељку, кријући своје лице стидно, иза лишћа... Не видети више своје... Ићи онде где се не зна како је .. . ништавило, тамно,

незнано... постати оно, које не мисли, не осећа. Ох, зашто тој Смрт!... Умро!... Ух, како та реч

грозно звучи у ушима... Како се са неком зебњом изговара. Па, зар то мора бити !2 Да... то је закон природе... Судбина је!... Па где је она2 — Налази се негди замишљења... у некој јазбини таме, далеко скривена... Па и она ће казати: »То је закон природе, окреће се коло среће, на сваког ће доћи ред«!.

Бејаше овладала грозничава тишина!.. А кроз ту тишину проламаше ваздух тужна мелодија песме: »Свјати, Боже; означује да је неког нестало... Таласи ваздуха су и даље јурили, носећи тужне звуке, која допираше до ушију, скрушених, ништавних земних створова... Из уста њихова могао се је чути шапат, са страхом и жалосним изразом на лицу: »Умро! Млад коме је сад потребан живот. Жалосна, мати!

Куда иде онај спровод 2!. .. Шта носе оног... Ох шта је младих људи! Што наричу, што су им очи пуне суза2.. Да.. плачу!... Носе, оно што је са овог света нестало... Носе, тамо негде, где

По а танља Ја амо разе, Злавља |

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 12.

је замишљена судбина спремила место за њега... Носе тамо где је земља отворила своје чељусти, очекивајући свој плен... Тамо, где је одређено, да се уништи његова младост... Тамо где ће се упропастити, оно, што је за двадесет година идеално створено... Тамо, где ће се грубо, немилостиво бацити... Тамо, где ће се угасити његова љубав, племенитост...: Тамо, где ће му се указати, само привидно незнано, безвредности посљедња пошта... Где Ће се објавити, слатким, лажним речима, да њега не постоји више за навек, Да је ишчезао, посљедњи осмех са усана, посљедњи дах из груди.. посљедњи откуцај срца... Где ће се претворити све у прах, као увели пупољак, њежне, неговане руже, кад, увене и нестане!...

И шта би... Нестаде све, као кад гране благо, жељено сунце, после велике кише... Разилази се један по је-. дан шаптајући лажне речи: »Бог да му душу прости!... И све се ућута... Заборавиће се... Мало сећање њега и. ништа више...

Само, ту доле, где је остављен посљедни траг, бившег човека, чуло се је кроз тишину, тужно струјање, неког брзог потока, који је брзо јурио да разнесе вест далеко — далеко, да је нестало једно ништавно биће, што ће се брзо заборавити.

Да... како се после све заборављ=, као да га није ни било, као кад се жишка одвоји од ватре, имајући јаку светлост, која тихо ишчезава и постепено постаје ништаван пепео... Све ће отићи у мрак забораву, где неће нико имати. да унесе жишку светлости сећања милих, идеалних... слатких...

0'! Али ипак иманеко.... Ено, види се неко свеже усађено лале, њежне боје... Спустило скрушено главу, орошено, неким бистрим сузама... Па да ли су то сузе природе, жалећи. свој створ, оросила га сузама — росом 2.. Не!.,. То нису сузе природе... то су сузе светије, благородније то су сузе последица — то је траг